Patokratija je sistem u kom patološka manjina (psihopate), vlada i kontroliše većinu

Tuđa njiva: KRAJA – NEMA!

,,Osjećaj za ritam bio je čovjeku gotovo prirođen. Usvojio ga je samim svojim postojanjem u prirodi slušajući ritmičke glasove životinja; doživio je ritam u smenjivanju dana i noći u pokretima vlastitoga tijela, u kucanju srca. Moć ritma i ritmičkog ponavljanja na primitivnog je čovjeka neodoljivo i snažno djelovala, pa mu se stoga činila tajanstvenom i čudesnom; povjerovao je da ritam , kao što djeluje na njega, tako može djelovati i na svu prirodu. Stao se služiti njime u magijskim obredima” – M.B.S.

Postoji ritam političkih dešavanja u Srbiji. Plasiraju ga i služe se „magijski“ njim naši „nevidljivi“ okupatori, neokolonijalni gospodari.

Patokratija je sistem u kom patološka manjina (psihopate), vlada i kontroliše većinu — Piše: **Danko B. Marin**

Posle predizborno-„izbornih“ bahanalija, nama servusima (ne Serbusima) serviraju se razni „vizionari“. Jedan dobio nagradu za ,,viziju”, a od vizionarstva ni prdeža, ni podriga. Putem svile, sve ploveći Vardarom i Moravom naiđe i sveti Toma Diplomski… I na kraju, možda i samom kraju, već skoro šest godina je hir-hit na top-listi neki Vučko frfljator, čija narcisoidnost ima SADističku i sadističku osnovu. Stvoren je „čudesnim“ samonegiranjem sebe, odricanjem od identiteta, jer su to okupatori tražili.

Šta dobismo?

Dobismo bolje utvrđenu patokratiju. Patokratija je sistem vladavine u kom patološka manjina (psihopate) vlada i kontroliše većinu, odnosno zajednicu normalnih ljudi. Patokratija je od DOSmanijaka etablirana i u njoj su odlično uklopljeni i stari SPS asovi oblaporne patologije.

Sve je to Vučko pozlatio lažnim zlatom svog SADističkog poremećaja uz gebelsovsku podršku medija, drugosrbijanskih NVO i „slobodnih intelektualaca i intelektualkinja“.

RAJ LUDAKA NESMETANO FUNKCIONIŠE!

„Divide et impera“ („Podeli pa vladaj“) u praksi odlično funkcioniše! Podeljeni smo na glasače koji osuđuju one koji NE glasaju na „izborima“ i na apstinente strogo kontrolisanih i usmerenih „izbora“ koji osuđuju… da ne vređam inteligenciju …!

Vodiše nas razne mesije u Evropu, potom u Evropsku uniju… Najnoviji nas vodi u neoliberalni gobalizam. ZaHebancije nema, ima Veber i „Veber“ da srede“našu stvar“ ili pre stvar tamo neke (za nas nedefinisane) EU, SADističke ili arabijske plutokratije.

Doduše, pravi Veber je odavno mrtav (1864-1920), njegov metodološki individualizam podrazumeva individue u svim kolektivizmima…

„Veber“ Vučko nas tretira kolekivno kao raju (ar. ra’ijah – stado) i sve to na opštu, ali prikrivenu radost definisanih neprijatelja Srbije. Nešto promrmljaju o autokratskoj cenzuri uz podrazumevajuće, dodatno gađenje na balkanske „stvari“ primitivnih Balkanaca: „Svi su oni isti – Gjukanowiqai, Gruevski, Tačići, Vučiqi, Tadiqai…“

Odlično poznaju šta je Cvijić pisao, pa nema slučajnosti kod odabira lidera koje „demokratski“ biramo. Lažnoharizmatske vođe se dobro maskiraju.

Najnoviji je rođen čudesnim, bajkovitim načinom. Od zagriženog, fanatičnog SRS vernika, srpskog nacionaliste, spindoktoraj zapadne političke medicine (veštičarije) je stvorio evROBistu i globalistu. (Njegovo, najčešće predizborno opštenje sa Moskvom, je isključivo za unutrašnje potrebe, te samim tim prećutno dozvoljeno od zapadne političke medicine.)

Pošto se bivši kabinetski nacionalista preobukao u evROBistu i globalistu, red je bilo i da krene u svet…

Krenuo je poput Lafontenovog pacova iz basne „Pacov i ostriga“, kom je dosadio njegov maleni, udobni svet, te ostavi sigurnost tople jazbine… Skromne pameti, ogromne gordosti, odmah je ugledao „Apenine i Kavkaz“!? Krtičnjak je bio Mont Everest!? Došavši do neke obale ugleda ostrige i želi da se omasti, prilazi jednoj:

– „Ovo mora da je neka dobra hrana, nešto izuzetno! Il’ ću danas svoje omastiti grlo, ili nikada neću! Gle kako je masna! Sigurno je slatka i ukusna vrlo! Poslastica krasna!“

I…“ostriga tada zatvori se sasvim i pacova steže“, poznat kraj.

Politikant, bivši kabinetski nacionalista, reinkarniran kao evROBista i globalista, je krenuo u belosvetske njive… „Munchauzen at work“ (Minhauzenov sindrom na poslu) je nešto odavno ispraksano kod njega u partijskim okvirima.

(Minhauzenov sindrom na poslu kada se javi u poslovnoj firmi predstavlja ozbiljan problem usled neracionalnog gubitka vremena, pada produktivnosti, srozavanja morala. Ispoljava se kada zaposleni seju seme razdora među kolegama, da bi isplivali kao efikasni eliminatori tih problema. Naravno da te „probleme“ eliminatori izmišljaju, podmeću i za rešavanje traže nagradu od nadređenih.)

Sve loše je poželjno u Srbiji, lako je pronađen najnoviji etički poremećenik koji rado očekuje nagrade neprijatelja Srbije. Nekad se od muke smejemo Jetiju iz Feketića ali…

Dobro je Jeti iz Feketića prolazio u borbama unutar SRS, nametnuo se snagom svog narcisoidnog defekta koji kod njega, ima i sadističku podlogu. Njegova početna agresivnost je uveliko prešla u prevremenu agresiju, kojom uz pomoć medija uništava sve zdravo i životno u građanstvu. Građanska hrabrost je svedena na beznačajan otpor pojedinaca.

Dodatna razaranja mogu da se nastave, obzirom da nas bezobzirno identifikuju sa Lafontenovim „junakom“.

Postoji i apsolutna većina u GluPštini SrPije, u realnosti je KVALIFIKOVANA većina, jer opozicija NE postoji.

Skromne vijuge narcisoidno-grandomanski grade „Beograd na vodi“, spremaju prodaju Telekoma, EPS-a…

Kancelarijski Jeti se našao među velikim zverkama savane, spreman da ,,sredi“ sa lavovima leoninske ugovore (ugovor u kom jedna strana uzima LAVOVSKI DEO, dok drugoj strani ide malo ili nimalo).

Prethodni ekonomski uspesi lako su vidljivi i dostupni. Samo navodim jedan od naslova: „Srbiji ni dinara poreza od ‘kravice’ i ‘knjaza’!“ Potražimo, čitajmo, setimo se ,,genija Lazara Krstića“… borimo se – ne instinktivno, protiv sadašnjeg autokrate.

Prekinuti se mora i ritam nametnutih kvaziharizmatskih vođa.

Kraj Lafontenove basne je „Tako sada znamo: neiskusne ljude i najobičnije stvarčice začude, a svi koji nešto požele da zgrabe obično ostanu na šiljku tarabe„.

Ne treba ovakav epilog ni nama ni Vučku, mora proraditi pravna država i smestiti jadnika gde ga presuda usmeri… lustracija, zatvor ili neka druga ustanova zatvorenog tipa… možda neka nanognica… moderno je, ne boli…

Najgora mesta u paklu rezervisana su za one koji se, ZA VREME VELIKE MORALNE KRIZE, drže svoje neutralnosti“ — Ilustracija

Njegova najstrašnija kazna će biti narcističko slamanje: DEKOMPENZACIJA!

DANSE MACABRE – PLES SMRTI svi plešemo, pustimo kacelarijskog Jetija da svoj ples sam odigra i definišimo svoje akcije, svoja polja efikasnog dejstva, jer pored pakla koji traje, biće i gore.