Oni su heroji u očima mnogih, svesnih da se ne može drugačije

Oni su heroji u očima mnogih, svesnih da se ne može drugačije

Stefan Simić: Džokeri iz naših sokaka

Dva događaja, gotovo u istom trenutku, povezali Srbiju i Hrvatsku, iako na prvi pogled nemaju nikakve veze, a, zapravo, govore o istom problemu, a i rešenju: silom, na još veću silu, u odbrani golog života, po cenu kazne i stradanja.

Piše: Stefan Simić

U Hrvatskoj, momak, u ranim dvadesetim, kome je svega preko glave, maltretiranja, ponižavanja, ubio narko dilere i uterivače dugova.

U Srbiji, žena, isprovocirana, ponižena, maltretirana na ulici, udarila komunalnu policajku.

Na ponižavanje, odgovor je samoodbrana, gde braniš goli život, i ono poslednje što ti je ostalo, kada više ne možeš da izdržiš, zbog terora kome si godinama izložen.

Veliki deo građana Hrvatske staje na stranu mladića koji je ubio, uvereni da drugačije nije moglo da se reši, i ko je pokušavao legalnim putem znaju kako je prošao – nikako.

Oni su heroji u očima mnogih, svesnih da se ne može drugačije

Kriminalci uvek pobede, “običan” građanin tu nema nikakve šanse

Veliki deo građana Srbije staje na stranu žene koja je branila svoju robu, od koje je živela, tačnije preživljavala, i da je na povlačenje, cimanje, blamiranje pred svima, pod pretnjom “hapšenja”, u besu, udarila predstavnicu države u uniformi.

Ko ima prava da muči i maltretira?

U prvom slučaju država ne hapsi narko dilere, obračunava se sa njima čovek iz naroda.

U drugom slušaju država hapsi ženu koja prodaje najobičnije stvari na ulici, da bi preživela, prehranila decu.

Tu se vidi ko ima pravo na silu nad običnim čovekom, a čim običan čovek primeni silu – kraj, gotovo, robija!

Komunalna kada tuče, gazi, to je legalno – samo radi svoj posao – ko je imao prilike da doživi, zna o čemu pričam.

Narko – dileri i kriminalci kada tuku, to je legalno – samo rade svoj posao, niko im ne sme ništa – ko je imao prilike da doživi, zna o čemu pričam.

Ali “običan” čovek kada primeni silu, kako već zna i ume, svali se lavina osude na njega jer je prešao granicu i uradio zabranjeno.

Pod onim da je neuračunljiv.

Naravno da jeste, ali njegovo ponašanje je reakcija na ono što proživljava svakodnevno.

Ko tu prelazi granicu, i ko je, u stvari, žrtva, ko maltretira, a ko je maltretiran?

Da li oni koji profitiraju, sa jedne strane tuku i pljačkaju, a ne daju da se braniš, i vezuju ti ruke
ili taj neko ko kaže – dosta, ja vas se više ne bojim živeći godinama u strahu, svestan da je nevin naspram svih onih kojima se može mnogo šta?

Podrška javnosti koju je dobio mladić koji je ubio, i žena koja je udarila govori koliko je ljudima svega preko glave.
Pre svega straha da izađu na ulicu, žive i rade normalno, a da ne budu ponižavani sa jedne strane od kriminalaca, a sa druge strane od predstavnika države, koji u njima, građanima, traže lopove, kriminalce, maltretirajući ih za sitno, dok prave kriminalce, koji su ojadili sve pred sobom, ne dira.

Zato je mladić koji je ubio, heroj, u očima mnogih, svesnih da se ne može drugačije, i da su i sami bili ko zna koliko puta u iskušenju da urade isto, ili neko njihov najbliži.

Zato je žena koja se obračunala sa predstavnicom države, heroj, u očima mnogih svesnih da su i sami bezbroj puta bili u sličnoj situaciji gde im je udareno u ono najsvetije – poštenje, i pokušaj da zarade za goli život i porodicu.
Bez da kradu, i uzimaju iz tuđeg džepa

Nije ni čudo što je “Džoker”, u moru dobrih filmova, ove godine, tako snažan utisak ostavio.
Možda ne zato što je najbolji film nego zato što je “malom” čoveku svega preko glave i primoran je da se brani, kako zna i ume, ponižavan i gažen na svakom koraku, braneći vlastiti život.

Tek će se govoriti o ovim slučajevima, i nije ni čudo što su se advokati javili besplatno da ih brane, uz ono – ko koga ima pravo da maltretira i uzima pravo na ono najsvetije – slobodu i pravo na dostojanstven život bez da te gazi.

Ljudima je dosta svega, i ono što se dogodilo, u Srbiji, i Hrvatskoj dokaz je koliko je ljudima terora preko glave, da će početi da preuzimaju pravdu u svoje ruke po cenu i da stradaju.

I negde duboko u sebi, najdublje, ih razumem.
Branili su ono najsvetije, svojim rukama, kada već nije imao ko da ih brani i stane na njihovu stranu.

I da nisu bili priterani u ćošak, godinama ponižavani, to ne bi ni uradili, pre toga dugo vapeći da budu ostavljeni na miru.

Niko ih nije čuo, dok nisu uradili što su uradili.
Sada su u zatvoru, ali jednom će im savest biti mirna.

I što je podjednako važno, javnost ih je razumela, koja oseća to isto, a ruke su im vezane.

Do jedog trenutka…

Izvor: radio gornji grad