Sonja Savić: Ovo društvo je grešno. Sve što je bilo intelektualno-posečeno je, sve sto je bilo samostalno - zabranjeno je

Sonja Savić: Ovo društvo je grešno. Sve što je bilo intelektualno-posečeno je, sve sto je bilo samostalno – zabranjeno je

Tekst je objavio NIN 1. oktobra daleke 1998. godine

ISPOVEST: SONJA SAVIĆ, DRAMSKA UMETNICA

NISAM POLUDELA

Roditeljima sam rekla: “Skinuću se gola na filmu!” Pogledali su me belo i pitali: “U cemu je razlika između javno piti vodu i skinuti se go?” Kao, jednako je glupo

“Ovo je Srbija! Shvatite gde živite!” bila je poruka Sonje Savić, kojom je na nedavnoj premijeri svog autorskog dela “Čekajuci Godoa”, pokušala da objasni razloge kašnjenja početka predstave.

– Rekla sam ono što je notorna činjenica, bez predumišljaja, objašnjava za NIN Sonja Savić, svojim karakterističnim govornim “spidom”. – Siđeš da kupis cigarete, pa imaš problem. O čemu mi pričamo?! Platio – ne platio, nadrljao si. Kad priđes “mašini” u Srba moraš da zakasniš sat i po. Sticajem okolnosti meni tata nije kupio mašine.

Mislim da je predstava bila ozbiljna. Odigrali smo klasičnu pantomimu koja je potpuno nestala s ovog tla. Najsloženiji glumački zadatak u nasem pozorištu do sada je odigrala Tanja Boškovic, pevajući uvodne songove u “Kabareu”. Ja sam videla: čovek je dobio sto hiljada maraka da napravi “Salomu”. I to je promašena predstava – preskupa scenografija, bačene pare… Raditi mit o Salomi na takav način…? “Godo” je dogurao do cifre od 8000 maraka. Jedva smo skupili te pare za 15 ljudi. Proizveli smo 74 minuta glumačke matrice, 74 minuta digitalne tonske matrice i 27 minuta kompjuterske matrice. Naš rad se ne naplaćuje a sat ubacivanja materijala u mašinu košta 80 maraka?! A mi smo se borili za tehnološku revoluciju!

Zanimljivo je da se naš komad događa na desetogodišnjicu smrti Semjuela Beketa, reformatora gutenbergovske epohe. Taj period se završava dramom “Čekajuci Godoa” 1952. godine. Od tada praktično počinje nova informatička medijska revolucija. Ona ima sva znamenja likova Semjuela Beketa. U tom smislu napravili smo komad “Čekajući Godoa”, da ova, srpska civilizacija shvati da je izgubila revoluciju Gutenberga, koja je koliko-toliko bila upisana u naše pretke, a da još nije svesna informatičke medijske revolucije. Individualna odgovornost u ovoj sredini apsolutno nije osvešćena, a propala je i reforma individualne odgovornosti u svetu, čemu se vesele nasi načelnici i militantni tipovi – “Ojsa, ojsa – naše je!” Pozorište se beskonačno bori protiv tabua i svi sledeći dramski ljudi treba da prave nove rezolucije skidanja predrasuda.

DECA KREDITA: Moj život je predug i polako se lišavam činjenica, pošto sam shvatila sliku sveta. Kad se to dogodi, jedva čekas da baciš sitnice iz sebe.

Dete sam iz srednje klase, od oca južnoslovenskog inženjera i majke sudije. Kao mala cičala sam gledajući Purišine filmove, jer je slikao predele Ovčarsko-kablarske klisure, iz kojih potiče moja majka. Sentimentalno sam vezana za te filmove, jer razumem vokaciju iz koje je Puriša izveo taj popartovski revijalni kod za razbijanje ideoloških odnosa.

Moji su, po starom seljačkom običaju, smatrali da dete treba od ranog detinjstva odvajati iz kuće. Da se samo oblači, prinosi i odnosi. Tako sam rano odmaknuta od kuće – vrtic 25. maj, kalemegdansko dvorište… U četvrtoj godini doktor je rekao: “Ravna stopala! Radi balet ili gimnastiku!” Moja baka, brđanka, otkrila je Kapetan Mišino zdanje, i do osme godine išla sam kod Jelene Katić, u prave, lepe mermerne sale s ogledalima. Posle sam, do četrnaeste, statirala u radio-dramama – ko statira leti ide na more. Bili smo deca američkog kredita, koja putuju na more, završavaju fakultete…

U meni postoji miks tri beogradska kraja u kojima sam zivela: Dorćola, Čubure i Neimara, sa svim svojim specifičnostima. Ljudi su prosto bili povezani među sobom, još kao vrlo mladi. To su bile intelektualno-boemske ekipe. Recimo, poznavala sam Margitu Stefanović, Milana Mladenovića, Šapera, Nebojšu Krstića, Čavketa. Ljudi su se sretali po beogradskim sobama, nekoj vrsti klubova. Gledao se Pazolini, slusao se džez. Družila sam se sa ’57. godištem i proživela njihov pubertet. Da bih negde oko četrnaeste, definitivno počela da otkrivam Beograd – SKC i njegove klubove: razni sešni, konceptualni performansi…

Bile su to dionizijsko apolonijske večeri i noći ovog grada, kada je bio oslobođen maloletničkih bandi i tog mangupskog fazona da ponižava nove ljude kako bi postali deo zajednice. U tom smislu, bila je to mirnodopska era, izmedju 1975. i 1986. godine. Posle nje dolazi do definitivnog povratka divljih ruralno-lovačkih nasleđa i neosvešćenih principa svesti.

Potpuna transendentacija džeza stigla je u Beograd preko Vlajka Lalića, pesnikovog sina, a perkusioni kod sa Ivanom Vdovićem Vdom. Vlajko je preminuo 89. a Vd 92. Bili su to veliki umovi u mojoj mladosti. Godine 1977. događa se nesto neviđeno: formira se grupa “Šarlo Akrobata”. Ona će obeležiti ne samo našu generaciju. Mladi ljudi su izveli lingvističku reformu, bez koda visokoškolstva, militantnog obrazovanja. Milan Mladenović, Šarlo Akrobata i Ivan Vdović, formulisali su vreme sadašnje kod Južnih Slovena: “I niko i nikad, i niko kao ja, kao ja…” Ta istina prodire do njihove generacije, pre nego što će svaki od njih napuniti 23 godine.

SPOZNAJA U TOALETU: U prva dva razreda u Gimnaziji nisam se bila snašla u novom okruženju. Upala sam u razred 22 mediokriteta, koji su svaki čas dizali ruke. Na prvom času latinskog rekla sam da nisam spremna – “Nisi spremna!?” I profesorka mi je upisala jedinicu. Povredio me je takav autoritaran odnos. Ja nisam odrastala u takvom duhu.

Posle drugog razreda profesorka književnosti Višnja Đorđević posavetovala me je da upišem Akademiju. Poklopilo se da i moji drugovi iz Radio Beograda konkurišu te godine na Akademiju. Oni su 59. godiste, ja sam ’61. “Bolje s nama nego u Gimnaziju!” “Bolje!” Osetila sam se poniženom kad sam izašla s prijemnog, ali bila sam primljena. Ponovo sam se osećala kao u osnovnoj školi “Sveti Sava”, imala sam sta da učim.

Časovi Minje Dedića, apsolutnog dramskog genija, dan-danas mi odzvanjaju i vraćaju se kao potpuno osmišljeni kodovi. Sećam se kad nam je čestitao Novu 1981. i rekao nam: “Vodite računa o tome da ćete vi biti umetnici 21. veka!” Pomislila sam: “Šta on tu nas… Umetnici 21. veka?!” Jednom u toaletu, sine mi: “Pa da, on je sabrao cifre! Šezdeset prvo godište plus 40 jednako je 2001!”, O, kako je jednostavno kad se gleda s kraja!

Beskrajno hvala FDU, kao i svim mojim učiteljima pažnje, volje i fizičke. Zahvaljujući njima moj duh je preživeo u neverovatnim uslovima. Zapravo, cela moja mladost se pokazuje kao izuzetno bogata i samosvojna. Moji bliski drugovi s klase: Bule Goncić i Zoran Cvijanović, bili su radikalni ljudi. Slušali smo “Toking heds” kod Cvije na Topčideru, kad se ovde malo znalo o Dejvidu Birnu. Taj tip je vorholovski upotrebio rokenrol. Saopštio je sociološke istine u skraćenim formama – to su rimovani govori u pratnji cimbala koji stoje na začetku grčke tragedije. Dakle, želim da podignem mermernu ploču svim svojim prijateljima iz mladih dana. Prosto, da se ne zaboravi da je jednog trenutka ovde postojala sloboda.

ZLATNA ARENA: Godine 1982. u susretu s Mišom Radivojevićem, potom sa Karanovićem, kreće moja karijera u jugoslovenskoj kinematografiji. To je period filmskih radnih zajednica, od kojih je jedino preziveo Bojan Maljević. Autorski deo je sahranjen. Na sceni nema nikog od ljudi koji su pisali istoriju južnoslovenskog filma.

Moje iskustvo s Radivojevićem je ogromno. On je genije. Koliko god da sam naučila od profesora na Akademiji, toliko sam o filmu naučila od Miše Radivojevića. Kaže: “Ličiš mi na nekoga!” Pa mi pokaže svoju fotografiju kad je imao četrnaest godina. U to vreme sam bila svojeručno ošišana, sva flagmatična. Neko prepoznavanje se desilo. Tražio je glumce za svoj film “Živeti kao sav normalan svet”. Verovatno nije sreo frika koji je toliko odan filmu, kao što sam to bila ja. Možete me smatrati žrtvom drame: ja sam, kao u Indiji, izabrana da sa osam godina okrećem oči gledajući Mesec. Kad od četvrte godine radite perceptivne vežbe, u petnaestoj ste spremni da ih izučavate, a u dvadesetoj završavate s pedagozima kakve sam imala, vi ste užasno ozbiljno shvatili dramu. Tako seriozni, ispitavši sebe, spremni ste za autore poput Šijana ili Miše Radivojevića.

Vrhunac tih filmskih zajednica bio je izmedju 81. i 85. U dve i po godine imala sam svoj filmski uspon. Na Pulskom festivalu 84. pojavili su se filmovi: “Balkanski špijun”, “Davitelj protiv davitelja” i “Šećerna vodica”. Sledeće godine pojavila se “Una”, potom “Život je lep”. “Una” je doživela skandal na festivalu u Nišu. “Ko je uvrstio ovaj film u program?!”, pitala je Špela Rozin. Nisu umeli da pročitaju žanr i film nije otišao u Pulu.

Bojan Maljević je “Šećernu vodicu” proglasio propalom investicijom. Međutim, čovek iz “Atomskog skloništa” je video film i on je stigao u Pulu. U konkurenciju 11 filmova ulazi i Šijan i “Balkanski špijun”. Imala sam dve epizode i jednu glavnu ulogu, u “Šecernoj vodici”. Te, 84. bila sam na letovanju na Lastovu, čitam: “Ne valja Šijanov ‘Davitelj’…!” Kad, odjednom, Zlatna arena Bati Stojkoviću i Sonji Savić! Auuu, kakva je to sprdnja? Ja pobelela. Tapšu me po ramenu – rešena penzija i socijalno. Sa Arenom se dobija status slobodnog umetnika.

IZDAO ME DRAGI: Svaka mlada glumica mora da odigra sopstveni libido. Nisam htela da igram heroinu, htela sam da igram princip kurve, uličarke. Evropska škola glume smatra da ako ne otkriješ libido u sebi, ne suoćiš se s njim, ne možeš ići u transcendentalnu fazu.

Roditeljima sam rekla: “Skinuću se gola na filmu!” Pogledali su me belo i pitali: “U čemu je razlika između javno piti vodu i skinuti se go?” Kao, jednako je glupo. Pri tom, nosila sam radničke košulje, nisam se šminkala i ljudi me nisu povezivali s mojim likovima iz filmova. Videvši me kako zaista izgledam, često su mi pripisivali da sam propala. Kad su posle “Une” videli kako izgledam, kažu: “Pa ti dođes k’o sestra!” Nijednog momenta nisam želela da budem beogradska snob-riba. Samo sam pokušala da predstavim ono što sam videla oko sebe, što je jednako lepo koliko je i degenerisano.

Seks je bio nerešeno pitanje, erotika je bila prilično potisnuta u Južnih Slovena. Dugo sam pričala: “Pogledajte šta crnkinja peva svom čoveku a sta naša zena?!” Sve naše narodne pesme baziraju se na kletvi: “Izdao me dragi!” Mi smo, valjda, prva generacija koja se karala kad joj se htelo. Možda zato nije zakasnila. Lično jesam zakasnila, moram priznati. Seks je usledio posle dvadesete. To svom detetu neću dozvoliti – trljaće se kad mu se bude trljalo!

Bule Goncić i ja smo četiri godine vežbali pantomimu u kostimima. Prvi put smo se svukli goli pred Mišom Radivojevićem. Oboje smo ljubitelji nudizma, a bila mi je frka da skinem haljinu na nudističkoj plazi među frikovima. Bila sam nezadovoljna svojim fizičkim izgledom, a i oni su bili preslobodni za mene. Pokušali su da mi podmetnu Zlatnu arenu a da ne kazu da je “Una” u montaži. Rekla sam to novinarima i pri tom se slikala do pola gola. To je bilo prvi put da pionirka preživi kao gola. Inače, moju generaciju prati to razbijanje totema, mitova i predrasuda.

ULOGA UDBE: Kao mlada glumica zatekla sam najbolju generaciju glumaca. Deo mog ogromnog semiotičkog obrazovanja i sve ono sto je subverzivno u mojoj glumi, potiče od Cice Perovića, Radmilovića, Nede Spasojević, Aligrudića… Od reditelja poput Žike Pavlovića, Zilnika, Makavejeva, Saše Petrovića… To su sve ljudi koji u svom biću imaju kategoriju imaginacije. Mata Milošević je dolazio na naša predavanja, naš profesor je dovodio svoje profesore. Mi smo generacija kroz koju se mnogo svetova prelomilo, i mi smo ih aktivirali.

Ali, to nisu bile uloge za koje sam se ja spremala. Čitav taj period smatrala sam pogubnim, teškim i depresivnim. Paralelno sam pokušavala u pozorištu ono sto nisam mogla na filmu. Sad kad pogledam, imala sam mnogo bolje uloge od ovih koje se danas nude. Obično sam dobijala zadatke koje drugi glumci nisu mogli da reše. Morate da se bavite maskom i uglom prema objektivu. To je ta pantomima, glumačka pismenost.

Tad sam smatrala da su to začeci, da je sve toliko jadno. Sad vidim da je to, zapravo, bilo bogato i aktivno. Sedamdesetih je Beograd bio grotlo, izvor energije. Imput je i sretanje s drugim gradovima, to daje jedno lepo nadigravanje; kad dođu iz “Kulušića”, ili iz CKD-a iz Ljubljane, pa mi odemo kod njih… To je najbolje sto je Udba priredila Južnim Slovenima, što se u toj deceniji odrekla svojih centara u ime centara novih, mladih generacija.

Pazite, sve slobodne teatarske scene ugasio je Ljubiša Ristić. Nisam htela da budem potpisnik KPGT, potpisnik sam “Pivare”. Onda nas on zove na sastanak, da se odreknemo potpisništva, jer “Pivara” prelazi u druge ruke. Tako se ugasila pronevera “Crne ruke” i “Karmine burana”, neki jeziv dug na sudu. Zatim, događa se gašenje druge slobodne scene SKC-a, od strane Vučelica i Ristića: 78. Ristić dolazi sa svojim pozoristem i slobodnu scenu pretvara u partijsko-ideolosku.

SRECA MIRE FURLAN: Ljudi iz “Kugla glumišta” stvarali su katarzične dramske pričice koje su, eto, uticale bar na mene, ako ni na koga drugog u Južnih Slovena. I to žešće: “Afera gigant”, “Bela soba”, “Meki brodovi”… Bilo mi je lakše, jer je još neko u Jugoslaviji osećao da živi na planeti. Ali, Tito je izgledao beskonačan i znali smo da ako odlučimo da živimo, činićemo to uprkos zakonima koji vladaju.

Kao opismenjeni sociolog shvatiš da moraš da biraš između Ekove arhive i Fukoovih problematičnih grupacija. Sticajem okolnosti život me je odveo u problematične grupacije. Samo među njima bilo je individualista. Tamni ljudi andergraunda, to su čuvari ovog grada. Oni su mu doneli svu liberalnost koju poseduje.

Godine 1985. pošto je “Pivara” zatvorena, radimo predstavu “Železni džez”. Za mene, to je jedan od najvažnijih dramskih skriptova, do danas. “Gospodine Cekiću, po Vašem izgledu bi se reklo da u vasem džepu nema zvonkog zvuka kovanica. Sedite, gospodine Cekiću. Moja trupa ‘Kačinski’ zabavlja narod, tražimo junaka za ovu godinu… Kako ga ne prepoznajete? To je Branko Cekić, čovek koji je okretao reke i pomerao planine! On je dokazao da je čovek jači od konjske snage!” Tu predstavu smo radili na četrdesetu godišnjicu pruge Brčko-Banovići.

Zoran Tadić snima u Šibeniku “Osuđene” i to je moj poslednji rad u jugoslovenskoj kinematografiji. To je vreme kad naša generacija počinje da odnosi prevagu nad starim glumačkim plemenom. Dugo smo bili kalfe i tihi na snimanjima. Mira Furlan je bila u toj ekipi i bila je jako srećna, jer je počela zivot sa Goranom Gajićem. Rekla je da je napokon pronašla svog čoveka. To je očito bilo istina, jer oni i danas žive zajedno.

Godine 89/90. radio se film “Kako je propao rokenrol”, moj najdraži film iz osamdesetih. Bez obzira što tehnološki ne stoji dobro. Gajić je režirao te priče zajedno sa Kostom Bunuševcem i Kojom – Zelenim zubom na planeti dosade. Godine 92. radila sam sa Dragojevićem u filmu “Mi nismo anđeli”. Kasnije će doći do naseg sukoba koji nije bio smišljen. Kolega nije shvatio u kojoj meri je ispao producentski reditelj. Sa “Ranama” je zeznuo producente, sad oni zezaju njega. U prilici je da vidi kako izgleda život izvan institucija. Želim mu mnogo uspeha u individualizmu, bez “Kobra trejda”. Svakako, hvala mu na “Ranama”.

SUPERNAUT: Bila sam u Americi, da poslednji put vidim svoje južnoslovenske prijatelje. Zajedno smo gledali ratne prizore na Plitvicama. U junu 91. rešila sam da se vratim, mada su me američki prijatelji ubeđivali da ostanem, jer počinje rat u mojoj zemlji. Rekla sam: “Jebi ga, baš zato!”

Preuzela sam dramatizaciju “Zločina i kazne”, radila sam predstavu zajedno s Plestinom. Tajna hrišćanstva nije tako jednostavna i Dostojevski se mnogo potrudio da bi je objasnio. Proboj u hramove mi smo izvrsili 87. godine. Bilo je iz čistog srca, mada ja to tada nisam mogla da izgovorim. Želela sam da studiram bogosloviju, kako bih spajala dramske motive sa ranim hrišćanstvom, ali iguman Studenice nije mi dao blagoslov. Rekao mi je: “Ti odmah hoćeš na pramac broda, idi u potpalublje!

Počinjem i saradnju s Điletom Markovićem, na Art kanalu, 13 emisija od po četiri sata. U njoj smo postavljali neka ključna pitanja, recimo: Jesmo li zaista hrišćanska civilizacija? Da li je prihvatanje krvne žrtve hrišćanski čin? Šta je duhovnost Vizantije? Dotakli smo sve tabu teme i provocirali ljude da govore s nama u kontakt programu. Đile je svakako veliki slikar na tlu Balkana, poznavalac sinteze savremenog slikarstva i vizantijske perspektive. To se baš slilo u tog čoveka. Pri tom je i jeziv lingvista.

Najstrašnije zime 93/94. sedeli smo u hladnoj sobi, pogledali se i rekli: “Dobro, šta se ovde dešava?” Nas ortak je izmešao tri šibice i rekao: “Kome crkva, kome narod; kome banka, kome stranka?!” To je začetak poslednje dramske formulacije, po tim azilantskim sobama eksjugoslovenske generacije. Isformulisali smo poslednju rezoluciju, nastale su pesme “Supernauta”: “Hip, hip, hipnozis”, “Ponor”, “Vergl” “Jednorog”, “LsDB”. Neko će nekad shvatiti sta je ispevano u tim sobama.

“Ubistvo na ivici grada” je naš rokenrol mjuzikl posvećen Kafki i Orvelu. Naše gutenbergovsko-lingvisticko pamćenje smestili smo u te songove, koje ću ja i dalje razrađivati. Šesnaest puta izveli smo predstavu, i posle svake dobijali po 80 dinara. Niotkuda pomoći, nemas da jedeš a odvajaš za rad. Bilo je to provlačenje kroz iglene uši, jer je folk tradicija drmala ovim prostorima.

PUNI OTROVA: Mlade generacije su okrenute protiv naše kosmopolitske, judeohrišćanske generacije – tradicionalizmom, mačizmom, ratničkim principima. Neko je to izveo i meni je trebalo pet godina da prestanem da se bojim mladih “ćelavaca”. Kad me vide, viču: “Eno je! Žena koja se ne šminka!” Klinci – “tigrovi”. Mladi psihotičari uništenih života. U ime besmisla. A mi smo sklanjani kao narodni neprijatelji. Ko je to podmetnuo? Isti oni koji su sedamdesetih progonili intelektualce, a u osamdesetim zatvarali slobodne scene.

Užasno smo zatrovano pleme. Puni smo predrasuda jedni prema drugima, puni otrova, puni promašenosti. Ovo društvo je grešno: sve što je bilo intelektualno-posečeno je, sve sto je bilo samostalno – zabranjeno je. Ostaje nam nivo propovedanja, što je strašno.

Zadovoljna sam, posle svega, jer sam ostala emotivna. Priznajem, bila sam na granici da poludim, da ne mogu da vladam sopstvenim nervima. Duboka, najdublja moguća depresija u kojoj ne vidite uzrok bola. Crna rupa.

Imala sam razumevanje u svojoj generaciji. Uvek se pojavljivala grupa ljudi koja me je vodila ili prihvatala. Znači, najbitnija su ta prijateljska utočišta. E, sad, hrabro je izdrzati do 37. a ne udati se. Ja sam bila spremna za brak, ali kad se nije ostvario sa željenim čovekom, nijedan drugi nije mogao da me kupi. Suštinska vodilja u mom životu bila je ljubav. No, kao da sam se u duhove zaljubljivala, bilo da su prijatelji ili ljubavnici (bože me prosti, to smešno zvuči iz mojih usta).

LjUBIŠA STAVRIĆ