Aleksandar Ranković – čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije

Aleksandar Ranković – čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije

Gotovo četiri decenije posle smrti čoveka o kome se u doba komunističke Jugoslavije tako sistemski ćutalo, a o kome su se po kuloarima i u kafanskim pričama ispredale legende, stigla je prva prava politička biografija Aleksandra Rankovića.

Autor je Bojan Dimitrijević, naučni savetnik, zamenik direktora Instituta za savremenu istoriju, a izdavač “Vukotić medija”. Našim čitaocima ćemo, ljubaznošću izdavača, u pet nastavaka predočiti samo mali deo izuzetno zanimljivog materijala iz ove knjige uz komentare samog autora. Na početku razgovora sa dr Dimitrijevićem pitamo ga po čemu je ova knjiga važna za domaću istoriografiju i zanimljiva za svakog čitaoca.

– Ovo je prva prava biografija Aleksandra Rankovića u sprskoj istoriografiji. Ranković je do sada bio proučavan samo u kontekstu Brionskog plenuma 1966. godine, i najveći deo naslova govore o njemu samo u kontekstu ovog događaja. Takvih knjiga bilo je od sredine osamdesetih, koje su pisali novinari, publicisti, a na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine i iz pera nekolicine njegovih saradnika kakvi su bili Vojin Lukić, Anton Duhaček ili Selim Numić. Ipak, svi oni su opisivali samo kontekst Brionskog plenuma i Rankovića u njemu. Nešto više svetla na njegov život u celosti donele su oko 2000. godine, knjiga sećanja Rankovićeve supruge Ladislave – Slavke „Život uz Leku“, kao i knjiga Rankovićevih sećanja. Od ove druge se možda očekivalo najviše, ali je nekakvo iznenađenje izostalo. Međutim, to je rukopis koji je Ranković pisao odmah posle Brionskog plenuma i donosi njegova razmišljanja samo iz tog perioda, a ne sa određene istorijske distance. Takođe, ta knjiga je objavljena i u vremenu kada je čitav niz događaja, ličnosti i ratova u dobroj meri zasenio interes za Rankovića koji je postojao krajem osamdesetih.

Aleksandar Ranković - čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije
Bojan Dimitrijević ispred zgrade nekadašnjeg CK SKJ, na Trgu Nikole Pašića , u kojoj su danas Institut za savremenu istoriju, Muzej Jugoslavije i Ministarstvo kulture, FOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA

Ova biografija nosi sveobuhvatan pristup njegovoj životnoj priči. Mislim da ona nema dramatična otkrića, osim potvrde da nikakvog prisluškivanja pred Brionski plenuma nije bilo. Međutim, smatram da je ona važna jer je to prva celovita biografija čoveka koji je zaista bio druga ličnost jugoslovenskog političkog života više od dve decenije i čija je smena odvela tu državu u pravcu konfederacije i raspada. Sada čitaoci i stručna javnost mogu da sagledaju njegovu biografiju u celini, jer je on jedan od glavnih političkih aktera u Srbiji sredinom 20. veka.

Ranković je bio slika i prilika idealnog komuniste – skroman privatno, posvećen revoluciji, nemilosrdan prema klasnom i ideološkom neprijatelju, naglašeno jugoslovenskog opredeljenja, tvrda linija, jednom rečju. Nije li mu upravo zbog takvih osobina i montirana afera od onih sa suprotnim karakteristikama?

– Da, Ranković je bio gotovo pa prototip idealnog komuniste, kako kažete. On je bio čovek posvećen komunističkoj ideji, i to je pokazao i držanjem pred vlastima Kraljevine Jugoslavije i na potonjoj robiji sredinom tridesetih. Posvećen komunističkim idealima, on je u svojoj ličnosti kombinovao osobine i tradicionalnog srpskog sela sa početka veka, u kojima dominira patrijarhalnost, skromnost, posvećenost porodici i odanost državi. Sve je to Ranković zadržao i posle dolaska na vlast, i to se u vremenu sovjetizacije i potonjeg sukoba sa Informbiroom smatralo kao primer. Međutim, u vremenima koja su nastala otvaranjem Jugoslavije ka Zapadu, mirnodopskim učvršćenjem komunističke elite i jačanjem republičkih partijskih birokratija, već početkom šezdesetih njegovo ponašanje smatrano je kao anahrono od ostalih partijskih rukovodilaca. Takođe, njegovo striktno jugoslovenstvo, Rankovića je odvojilo od partijske baze u Srbiji upravo u vremenu kada je funkcionisanje „republičkog ključa“ postalo praksa. Tako je izgubio mogućnost da u odlučujućem sukobu sa Titom, ostane bez podrške republike (Srbije) u kojoj je bio dominantna politička figura.

Za razliku od političke likvidacije Milovana Đilasa gde je partija imala za šta da se uhvati (objavljeni Đilasovi tekstovi), u Rankovićevom slučaju pribeglo se fabrikovanoj staljinističkoj aferi sa, ipak, srećnijim krajem po glavnog junaka. Da li upravo ta činjenica da Ranković nije završio u zatvoru govori da ga autori afere nisu videli kao ideološku opasnost, već da im je svojom državničkom i partijskom doslednošću smetao u onome što su isplanirali?

Aleksandar Ranković – čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije

– Za razliku od Đilasovog slučaja januara 1954, Tito i partijski vrh su juna 1966. morali da idu na izmišljenu optužbu da bi Rankovića uklonili. Ono što je razlikovalo Đilasa i Rankovića u vremenu kada su uklonjeni sa vlasti je različito ponašanje. Đilas je pružao otpor pišući knjige u kojima je Titova vlast nalazila opravdanje da ga godinama drži u zatvoru, ali da mu zbog toga na Zapadu poraste popularnost disidenta do neverovatnih granica. Ranković, naprotiv, posle uklanjanja sa vlasti nije dao niti jednu jedinu javnu izjavu o onome što se desilo na Brionskom plenumu i potom. To ga je spaslo od zatvora i političkog progona, ali ne i od svakodnevne prismotre koja ostala do vremena dok je Tito bio živ. S druge strane, to Rankovićevo ćutanje ostaće mu ono što mu i da danas mnogi zameraju, jer su mnogi u Srbiji u njemu videli mogući otpor Titovoj vlasti i činilo ga popularnim u beogradskoj čaršiji i Srbiji uopšte.

Čime je Ranković zadobio takvu, gotovo mitsku, popularnost kod Srba kada on nikada nije insistirao na svom nacionalnom poreklu već, naprotiv, često isticao najveću odgovornost srpskog naroda kao najbrojnijeg u federaciji. Čak je pomenuta i ocena da je „Ranković u istorijskoj vertikali srpskih komunista koja je iznedrila Slobodana Miloševića“?

– Ranković je kako rekosmo, bio pre svega politički Jugosloven, pa je njegovo prepoznavanje kao političkog Srbina i u Srbiji i u drugim republikama pogrešno. Mislim da je zadobio popularnost u Srbiji, kao neko ko je nepravedno optužen i sklonjen iz vlasti, na koju su se uspeli u Srbiji neomiljeni kadrovi i oni iz drugih republika. Ta nepravda sa kojom se postupilo sa njim, kao i zadržana skromnost, uticala je da postane popularan, iako su mnogi njegovi postupci u vremenu vlasti upravo bili na štetu srpskog naroda. S druge strane, predstavnici Saveza komunista Srbije – onih koji su trijumfovali posle 1966, zadržali su negativan odnos prema Rankoviću, koji je u Srbiji opstao do vremena pojave Slobodana Miloševića 1986 – 1987. godine, ali se produžio do danas. Milošević, koji je toj struji bio sušta suprotnost, za mnoge od njih je bio nastavak politike koja je nestala sa Rankovićem 1966, a u Srbiji bila označavana kao dogmatska, birokratska, nacionalistička, unitaristička i slično.

Ko je bio Aleksandar Ranković – Leka

Aleksandar Ranković - čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije

Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževac kod Obrenovca. Iz kuće Rankovića devet muških glava poginulo je u ratovima za slobodu Srbije. Sa 13 godina dolazi u Beograd da uči krojački (abadžijski) zanat i tu susreće mlade komuniste, postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i ubrzo sekretar Mesnog komiteta za Beograd. U tada ilegalnu Komunističku partiju Jugoslavije učlanjuje se 1928. U Beogradu organizuje radničke proteste, zbog čega biva hapšen. Neposredno posle uvođenja šestojanuarske diktature, rasturao je po Beogradu komunističke proglase i biva ponovo uhapšen. Suđeno mu je 22. maja 1929. godine i osuđen je na šest godina robije i upućen u zatvor Sremska Mitrovica. Sa robije izlazi 1935. godine i odlazi na odsluženje vojnog roka, a 1937. vraća se u Beograd i uključuje u komunistički pokret. Na predlog Milovana Đilasa, Tito 1937. godine postavlja Rankovića na mesto sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Na toj dužnosti je do 1941. Postaje jedan od najbližih Titovih saradnika. Član Politbiroa CK KPJ postaje 1940. godine i do početka rata boravi u Zagrebu. Čitav rat prolazi uz Tita, sve najteže bitke, na Sutjesci, Neretvi, desant na Drvar, na kraju oslobođenje Beograda. U maju 1944. godine učestvuje u formiranju Odeljenja za zaštitu naroda (Ozna) i postaje njen prvi šef. Tek krajem rata pridružuje mu se njegov tada petogodišnji sin Mića iz prvog braka (prvu ženu su mu ubili četnici).

Ponovo se oženio 1947. godine Slovenkom Ladislavom Slavkom Becele, a aprila 1949. godine dobijaju sina Slobodana. Posle rata postaje i prvi čovek UDB-e (Uprave za državnu bezbednost), naslednice OZN-e, koja je imala ključnu ulogu u likvidacijama ratnih protivnika i političkih neistomišljenika posle rata. Posle rata učestvuje u mnogim političkim likvidacijama (Hebrang, Žujović, Đilas…). Takođe, direktno je rukovodio osnivanjem logora na Golom otoku. Godine 1963. postaje potpredsednik Republike, i zvanično drugi čovek u državi, ali bez ovlašćenja u domenu unutrašnjih poslova i bezbednosti. U isto vreme je i sekretar CK SKJ.

Ladislava Slavka Ranković u partizanima, FOTO: PRIVATNA ARHIVA PORODICE RANKOVIĆ, MEDIJA CENTAR ODBRANA / PRIVATNA ARHIVA

Na Brionskom plenumu CK SKJ 1. jula 1966. godine biva uklonjen sa svih državnih i partijskih dužnosti pod optužbom da je “zloupotrebio UDB-u u političke svrhe” i prisluškivao Tita i druge visoke funkcionere, iako za ovo nije bio ponuđen nijedan valjan dokaz. Od tada je u penziji, živeo je izvan javnosti, u krugu porodice i bliskih prijatelja. Umro je 19. avgusta 1983. u svojoj kući u Dubrovniku. Sahrani Aleksandra Rankovića u Beogradu prisustvovalo je oko 100.000 ljudi.

DELOVI IZ KNJIGE

Državni neprijatelj

Tako je 2. januara 1940. Uprava grada Beograda raspisala poternicu za 14 komunista, među kojima je bio i Ranković Aleksandar, abadžijski radnik, rođen 28. novembra 1909. godine u Draževcu, srez posavski, od oca Milivoja i majke Darinke… U slučaju pronalaska, pod jakom stražom sprovesti Upravi grada Beograda.

Vera u Partiju i beg iz bolnice

…Odveli su me u Gestapo, mislim u zgradu Ministarstva pravde. Udarili su me dva-tri puta. Prilikom pretresa našli su mi koncept proglasa CK s korekturama druga Tita, koncept proglasa MK koji sam pripremao, 9.000 dinara, beležnicu sa svačim, samo ničim za njih… (Ranković je i dalje imao legitimaciju na ime Momčilo Perišić.) Oko mene se okupilo oko petnaestak gestapovaca. Videli su po proglasima s kim imaju posla. Smesta su s proglasom odjurili kod nekog šefa. Rastrčali su se. Odmah su me povalili i počeli da pendreče. Zverski, ali nestručno… U toj tuči dočepao je pendrek neki nestručnjak i lupio me dvaput po temenu. Onesvestio sam se.

Predveče sam se našao u bolnici. Došao sam sebi. Kad sam video da sam u bolnici, tvrdo sam verovao da ću biti spasen. Ni trunke nisam sumnjao u to. Verovao sam u snagu Partije. Stavio sam sebi u zadatak da simuliram nesvesticu dok se akcija ne pripremi… (…) …Oko 10 sati (29. jula 1941) začula se pucnjava. Odmah mi je bilo jasno. Pored mene su bila četiri čuvara i bolničar. Pripremio sam se. Na vratima se pojavilo pet udarnika s revolverima. Ja sam odmah skočio. Straži su naredili: ‘Ruke uvis!’ A meni: ‘Ti si Leka? Hajde s nama!’… (…) …Trčao sam kroz ulice u gaćama i košulji, skinuo zavoj. Na Bajlonovoj pijaci naleteli smo na nemački kamion pun vojnika, ali mirno su nas pustili. Taj kamion je slučajno tu stajao. Upali smo u jednu kuću sa dva

izlaza. Pokušao sam da obučem odelo i cipele, ali sve mi je bilo malo sem pantalona. Upali smo u drugi stan. Tu sam oprao krv sa lica, obukao cipele, kaput i stavio šešir, izbio u Kralja Petra ulicu, pogodio jedna špediterska kola za 100 dinara. Rekao sam da sam pao sa građevine i preko Terazija, pored Gestapoa, s Rakićem, grafičarem, otišao u određeni stan…

Sa Titom u užičkom kraju

Aleksandar Ranković - čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije
Ranković (treći sleva) sa članovima Vrhovnog štaba Titom, Đilasom, Arsom Jovanovićem i drugima. Upadljiv je Rankovićev srbijanski izgled, FOTO: PRIVATNA ARHIVA PORODICE RANKOVIĆ, MEDIJA CENTAR ODBRANA / PRIVATNA ARHIVA

Ranković je još neko vreme ostao u Tolisavcima, a potom je prešao u Užice, u koje su 24. septembra 1941. ušle partizanske snage, pošto su nacionalni četnici vojvode Đekića napustili grad. Tito je sa svoje dve sekretarice otišao automobilom. Ranković je dobio zadatak da sa ostalima, delom na konjima, delom peške, dođe do Užica. U rejonu sela Rujevca se zagubio. Tito ga je zbog toga zadirkivao da se izgubio. Ranković ga je tada pitao otkud on tako dobro poznaje taj kraj, a on mu je rekao da je tu 1914. ratovao protiv Srbije. „Rekao sam: Ako to Srbi saznaju, neće ga prihvatiti za vođu i da to treba zaboraviti i ne pominjati.“

Supruga i brat

Anđa Ranković, Aleksandrova prva supruga, kao pripadnik Druge proleterske brigade i zamenik političkog komesara čete, 11. juna 1942. nastradala je u borbi sa četnicima u selu Dumići kod Gacka. Dedijer navodi da je Tito pozvao Đilasa i upitao ga: „Kako ćemo obavijestiti Marka? Molim te, učini ti to.“ Đilas je posle toga (12. juna 1942) na parčetu papira istrgnutom iz jedne školske sveske sitnim slovima napisao dirljivo pismo Rankoviću.

Rankovićevog mlađeg brata Dragomira, Dragana streljali su četnici u Obrenovcu 1941. Gubitak supruge verovatno je dodatno radikalizovao Rankovićev odnos prema protivnicima iz sopstvenog naroda. Za njih uglavnom neće imati milosti ni posle rata.

Most na Neretvi

U svojim beleškama Ranković se posebno osvrnuo i na slučaj rušenja mosta na Neretvi marta 1943, od kojeg je kasnije napravljena legenda da je reč o mudroj Titovoj zamisli da bi se zavarale nemačke snage i potom prešla Neretva. Ranković ovaj slučaj naziva izmišljena varka. Objašnjava da u Vrhovnom štabu tu varku niko nije imao u vidu, pa ni sam Tito. Navodi da je odluka o rušenju mosta doneta posle jednog brzopletog izveštaja partizanskog komandanta iz Hercegovine Vlada Šegrta da se prema partizanima kreće masa od 20.000 četnika zajedno s Nemcima. Međutim, pokazaće se da izveštaj nije bio tačan. Most je napravljen tokom borbi improvizovanjem i preko njega su prebačene partizanske snage i ranjenici, a potom su Mihailovićeve snage potučene i nastavljen prodor na istok. Ipak, partizanska mitologija je od ovog slučaja napravila legendu i podigla Tita u rang vrhunskog stratega. Ranković, kao što vidimo, realno o tome piše tek posle Brionskog plenuma.

Sutjeska

Ranković je uz Tita i tokom juna 1943, tokom borbi na Sutjesci. Tito je bio iznenađen drugom fazom nemačke operacije Švarc. Nije prihvatio upozorenja da nemačke snage zatvaraju obruč oko partizanske glavnine, pa su se njegove snage našle u možda najtežoj situaciji od početka rata. Ranković je bio sasvim blizu kada je Tito ranjen u napadu nemačke avijacije u zoni Hrčavka-Milinklade i prvi koji će prići ranjenom Titu i podići ga sa zemlje. Fotografija koja je tada nastala i prikazuje ranjenog Tita postaće važan oslon njegovog ratnog mita i čak stvaranja utiska da je u svemu tome bio hrabar, mada je u tom trenutku bio malodušan, sakriven u pećini sa saradnicima i možda sa idejom da se preda nemačkim snagama, kako smatraju neki istoričari.

U tim trenucima Ranković je preuzeo operativnu komandu od ranjenog Tita.

Njega u ovom periodu portretiše Bil Dikin, šef britanske vojne misije u Vrhovnom štabu: „Ranković je bio svestan našeg prisustva u krugu Štaba i nije time bio nezadovoljan. Često smo bili u njegovom društvu. On se brinuo o našoj grupi kada je Tito bio ranjen, a Stjuart poginuo, i narednih dana uspešno i nenametljivo obavljao je rukovodeće dužnosti. Tada smo se u životu održali uglavnom zahvaljujući njegovoj hrabrosti i okretnosti.“

Desant na Drvar

Aleksandar Ranković - čovek čija je smena dovela do raspada Jugoslavije

Ranković se našao zajedno s partizanskim Vrhovnim štabom u Drvaru 25. maja 1944, kad su nemačke snage izvršile desant na ovu varošicu s namerom da zarobe Tita. Tokom bombardovanja koje je prethodilo desantu, Ranković se s Titom i ostalim članovima Centralnog komiteta i pomoćnim osobljem povukao u pećinu iznad Štaba, gde se čekalo da prođe vazdušni napad. Tokom drugog vazdušnog napada, baš iz pravca Markove kuće, do pećine je dotrčala jedna partizanka, vičući: „Padobranci, padobranci!“ Razvila se užurbana diskusija da je potrebno što pre napustiti pećinu. Međutim, Tito je odbijao da izađe iz pećine, a napolju se pojačavala streljačka vatra nemačkih padobranaca.

Ranković je, shvatajući da dalja rasprava s Titom samo pogoršava situaciju, odlučio da sam izađe iz pećine i potraži pomoć ili dovede pojačanje. Iz pećine su ga svi posmatrali dok se potpuno sam probijao kroz teren na kojem se već odvijala borba s nemačkim padobrancima. Posle nekog vremena i bezuspešnog ubeđivanja Tita da se pećina mora napustiti, ka Rankoviću polaze i Arso Jovanović i Sreten Žujović Crni. Posle više od sat i po vremena Žujović se vraća s Rankovićevom porukom da se pećina odmah napusti i na koju stranu treba da se kreću članovi Vrhovnog štaba. Koristeći nekakvu improvizovanu užad, Tito i ostali spustili su se iz pećine sa strane koju nemački padobranci nisu mogli da vide. Rankovićev izlazak iz pećine, uočavanje kojim se pravcem može izvršiti evakuacija i prikupljanje partizana iz Pratećeg bataljona i drugih jedinica bilo je presudno za Titovo spasavanje, izvlačenje partizanskog Vrhovnog štaba iz pećine i napuštanje Drvara.

Kako do knjige

Ova knjiga rađena je po brojnim i dobrim delom nepoznatim dokumentima o radu Ozne, Udbe i KOS-a… Kao prva politička biografija Aleksandra Rankovića, o kome se tako dugo i zagonetno ćutalo, ona svestrano otkriva tehnologiju vladanja, moć autoriteta, lažna drugarstva, zakulisne bitke, intrige, prevare, izdaje… Ona osvetljava novi lik Aleksandra Rankovića. Moguće je poručiti je preko izdavača “Vukotić medije” na www.vukoticmedia.rs.

Izvor: Blic/ Miroslav Kos

POSLEDNJE OBJAVLJENO

Novinar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Next Post

Obradović: Dačić tvrdi da Vučić nije normalan; Dačić: Boško misli da je Đilas lopov, a Jeremić ispušena muštikla

pon feb 3 , 2020
Obradović: Dačić tvrdi da Vučić nije normalan; Dačić: Boško misli da je Đilas lopov, a Jeremić ispušena muštikla Lider Dveri Boško Obradović izjavio je u Utisku nedelje da predsednik SPS […]

Novinar.rs

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 10 seconds