Danko B. Marin: Venecuela – svetionik Južne Amerike

Danko B. Marin: Venecuela – svetionik Južne Amerike

Venecuela – Mala Venecija u velikoj kaljuzi

Starosedeoci idilično žive na vodi što navodi strance da im buduću državu nazovu Venecuela ali najavljenoj idili je tu kraj i ne samo tu, svaki put kad bi postojala mogućnost pravolinijske vertikalne progresije lepog života – sve bi ostalo, stalo na mogućnostima i izjalovljenim nadama.

Piše: Danko B. Marin

Čak i poreklo imena ima još varijanti, nije baš strogo definisano…

,,A dan je tako lijepo počeo“ – Mala Venecija je imala ozbiljne geopolitičke šanse da postane ,,država svetionik“ Latinske Amerike.

Država svetionik ima jak uticaj na okruženje u svojoj civilizacijskoj zoni, svetli kulturom, povezuje ekonomijom, ima politički ugled i vojnu moć ali Maloj Veneciji sve pada u vodu, ne baš zbog unutrašnjih slabosti: moćni su sve već izračunali i smišljeno su dejstvovali da bi je osujetili.

Ponosna, hrabra Venecuela nizom buna kreće da osvaja nezavisnost od Madrida i uspeva da posle ustanka 1810. g. strese jaram, na kratko, proglasi nezavisnost 1811.
Imperijalna Španija odmah lomi nezavisnost, ne može i ugušiti bunt!

Novu bunu pokreće Simon Bolivar godine 1813. da bi se nezavisnost ponovo proglasila 1819. Svetionički se Venecuela priključuje velikom Bolivarovom snu – Velikoj Kolumbiji državi koja je predviđena da bude temelj Sjedinjenih Država Južne Amerike ali i izlazi posle desetak godina.

Simon Bolivar

Smrt Simona Bolivara bila je i kraj sna, nastavak tegobnog života ,,svetionika“ zaglibljenog u živom blatu i nadzemnom paklu stvorenom od zlih ,,usrećitelja“ koji su videli nove mogućnosti da cede tuđu krv i znoj za svoju perverznu sreću u monstruozno bahatom materijalnom bogatstvu.

Robovske lance ponovo spremaju razni ali Velika Britanija i Sjedinjene Države najjače njima zveckaju dovodeći se međusobno u veoma opasno stanje.

,,Spor je trajao nekoliko meseci, i neko vreme činilo se da je RAT NEIZBEŽAN. Međutim, i Britanci su se uvukli u sporove u Africi, prema kojima je posedovanje nekoliko kvadratnih milja južnoameričke džungle bilo beznačajno, i oni su na kraju pristali da prihvate odluku jednog međunarodnog arbitražnog odbora. Predsednik vlade lord Solzberi, međutim, istakao je da ako Sjedinjene Države nameravaju da latinskoameričke zemlje zaštite od evropskog posredovanja, one zauzvrat moraju da preuzmu odgovornost za njihovo LEPO PONAŠANjE.

Ovu implikaciju su Sjedinjene Države docnije prihvatile, što je 1904. godine dovelo do Ruzveltovog dodatka Monroovoj doktrini“- lepo se dogovoriše socijalni darvinisti, lepo piše u knjizi ,,Istorija Sjedinjenih Američkih Država“ Henri Bemford Parks.

Nije bio lep život Male Venecije prepuštene diktatorima i Monroovoj doktrini: ,,Amerika Amerikancima!“

Najameričkiji Amerikanci su morali da drugim Amerikancima čvrsto stegnu američku omču oko vrata, taman toliko da se životne funkcije drže na minimumu, namećući im ,,doba kaudilja“ umesto otvorene okupacije natčoveka socijalnog darvinizma podržanog mesijanskom izuzetnošću.

Mala Venecija ne učestvuje u Velikom ratu, a dvadesete godine prošlog veka otkrivaju da ona nije samo mogućnost raja na vodi, nego i mogući raj na nafti!

No, odmah kompanije Angla&Angla sa obe strane Atlantika zarivaju svoje vampirske zube u naftonosna polja i aorte stanovnika: zbog bogatstva (uvek!) siromašne Venecuele.

Uskoro dolazi nov obračun zlih svetskih moćnika, stiže Drugi svetski rat!

Novi svetski sukob ide na krv ali i na naftu, Venecuela je njen ,,beskrajni“ rezervoar bezbedno udaljen od krvavih ratišta ali reda radi je moćnici upisuju i u rat protiv sila Osovine (februar) 1945.

Ta godina je i godina nove velike nade, jer donosi reformatora Romula Betankura, reforme traju tri godine. Šire se prava građana, osnivaju nove državne institucije, a uspeva i da se štrpne deo naftnog kolača (od bespogovornih besnih stranih kompanija) do novog puča i Betankurovog izgnanstva.

Fidel Kastro i Romulo Betankur

,,Oca venecuelanske demokratije“ (kako ga zasluženo upisuje istorija) ne osujećuje puč, nastavlja borbu protiv diktaure iz inostranstva: ,,I’ll be back!“
I vraća se godine 1958. da uspešno nastavi reforme u zemlji i ne samo to! Šalje svog ministra godine 1960. u Bagdad da učestvuje u osnivanju Organizacije zemalja izvoznica nafte OPEK („OPEC – Organization of the Petroleum Exporting Countries“) i Venecuela postaje ponovo svetionik ali na globalnom nivou.

OPEK nastaje kao lucidni treći put u hladnoratovskoj eri: SSSR počinje da izvozi naftu 1955. Ogroman dotok sovjetske nafte snižava joj cenu, uplašen je veoma i hladnoratovski Vašington-Vavilon od ,,potopa naftom“…

,,Šorom sredom“ samouvereno kreće kartel OPEK da bi od sedamdesetih godina prošlog veka do danas postao strateški svetski faktor političko-ekonomskih odnosa.

Na njenu žalost, jadna velika Mala Venecija umesto svetske trgovinske sile poput one stare (moćnije i mnogo manje Venecije) odlazi ponovo u kaljugu, u taktička nadigravanja raznih lokalnih (uz pomoć belosvetskih) manipulatora.

Za istoriju još ostaje bitan odlazak BITNOG reformatora. Romulo Betankur odlazi posle demokratskih izbora dajući lekciju ličnim primerom Latinskoj Americi i svojoj zemlji – kulturno nestaje iz političke žiže, jer na miran način vrši se prenos vlasti sa jednog na drugog predsednika: prvi put u povesti Venecuele!

Demokratizovana država se potom (i pre toga) davi u nečem što se od godine 1977. naziva ,,holandska bolest“ (,,The Economist“–definiše pad proizvodnog sektora u Holandiji usled otkrića prirodnog gasa u Severnom moru) boljke nastale kod priliva deviza zbog iskorištavanja prirodnih resursa. ,,Boljka“ se naziva i ,,holandska zaraza“ – prouzrokuje pad proizvodnje, zaostajanje industrije i veoma često gušenje poljoprivrede: tropski, ZELENI raj na vodi i nafti je čak i zelenu salatu uvozio iz Sjedinjenih Država – veoma urbanizovano društvo ali sa zastrašujućim beznadnim sirotinjskim masama…

Nada se javlja 1992-ge, sinula je ne kao zvezda… Bljesnula je nada, pojavila se kometa u vidu puča i njegovog hrabrog predvodnika: padobranskog oficira bolivariste Uga Čaveza!

Danko B. Marin: Venecuela - svetionik Južne Amerike
Puč je propao, vođa prevratnik POŠTENO završava u zatvoru. Čavez je amnestiran posle dvogodišnjeg robijanja, postavlja sebi cilj koji ostvaruje na decembarskim izborima 1998.g. kad pobeđuje pobedom ne relativnom, nego apsolutnom sa 56% glasova!

Pobednik reforme pokreće prvo promenom naziva države koja postaje Bolivarovska Republika Venecuela. Vlast se ponovo osvaja glasačkim kutijama i godine 2002. Ugo ovaj put pobeđuje sa 59%.
Vojničina Čavez je čovek napaćenog naroda što veoma nervozne Sjedinjene Države navodi da uz pomoć CIA pokušaju državni udar ali ,,vaskrslog Bolivara“, padobranskog oficira – ne da njegova armija. Čavez zaista predstavlja velikog borca za socijalnu pravdu, veličinu u usponu ka starom Libertadoru Južne Amerike, ka Bolivaru o kom kolumbijski istoričar Eduardo Posada piše: ,,Bolivarov lik samim svojim prisustvom smiruje naše političke strasti i ujedinjuje nas. On je simbol prijateljstva među svim američkim narodima. On mora da vlada našim sudbinama, s javnih trgova, u mermeru ili u bronzi. Naslikan, mora da vlada našim skupštinama, našim akademijama, našim kasarnama, našim učionicama, sve do svetilišta naših domova. Od najluksuznijih palata do najskromnijih koliba.“

Novi Libertador Malu Veneciju pokušava da digne iz kapitalističke kaljuge ali i da je napravi državom svetionikom Latinske Amerike, povezuje se strateški sa Kubom stvarajući srednjoameričku osovinu Karakas-Havana. Po novim ugovorima se isporučuje nafta na Kubu, cenu ne diktira niko ,,sa strane“ u dolarima – nego od Kube Venecuela dobija NASUŠNU pomoć u poljoprivredi, medicini, obrazovanju, turizmu, sportu, dolazi 15.000 specijalista raznih struka,…
Pričalo se i o 12.000 kubanskih vojnika što ne znači da nije bilo i nešto vojno ,,ispod žita“ u razmeni. Malena Kuba ima fantastične vojnike, hrabre i dobro obučene. Kubanski vojnici su poznati po borbama u Africi, zna se da kad Kubanci ratuju tu je pobeda ili smrt! Čavez je sigurno imao solidno obezbeđenje.

Čavaz pomaže Kastru da se održi na vlasti ali kad LIDER MAXIMO ode, razmišlja se o nasledniku iz Venecuele koji kad je posetio Havanu 2005. godine sluša predlog da on posle Kastrove smrti učestvuje u upravljanju Ostrvom slobode!
Predlog je izneo potpredsednik Kube Karlos Lahe, trajno sve zabeleženo ,,S. Johnson ‘US-Latin America Ties Need Commitment and Strategy“ Backgrounder, Heritage Foundation’- Vašington broj 1920, 13. mart 2006.godine – deseta strana“!

Mesijansko izuzetni imperijalizam SAD tih godina nije sjajno stajao, formirana je Bolivija Eva Moralesa, snažne struje kastrofila imaju Peru, Nikaragva, Ekvador,… U istorijskom prodoru na tlo Latinske Amerike: Kina! Kinezi imaju svoje latinoameričke levičare za uspešnu saradnju – Boliviji prodaju rakete zemlja-vazduh, sarađuju na proizvodnji vojnog satelita sa Brazilom, zaključuju sporazume o snabdevanju naftom sa Venecuelom, Kolumbijom, Ekvadorom, Brazilom, Argentinom i Meksikom. Ugo Čavez skoro da postaje veličina poput svog uzora Bolivara ali ne nasleđuje (ni) umrlog Kastra, Ugo umire pre njega: svetski priznatog Uga Čaveza ispraća tridesetak šefova država. Venecuela ne umire i neće.

Mala Venecija i kaljuga (?), kaljužaju se tamo u svojim, ličnim, ničim opravdanim zloćama SADistanci!
Ujka Sem se čak homeinizovao – smetala mu Homeinijeva definicija da su SAD ,,veliki satana“, a Sjedinjene Države su Uga Čaveza odmah proglasile ,,crnim đavolom“!?

Nikolas Maduro

Ambasadu Venecuele (Čavezovog naslednika) Madura su okupirali SADistanci poput Homeinijevih ,,studenata“ – njihovu 1979. u Teheranu! Tad su se SADisti žalili na nepoštovanje ,,Bečke konvencije o diplomatskim odnosima“…
Vašington non-stop preti antisocijalnim (neoliberalnim džihadom) ,,svetim“ ratom Venecueli dok sa Iranom ozbiljno ide ka krvoproliću, ka džihadu sa pravim džihadistima kojima po fanatizmu nisu dorasli…

Mnogo je osuda latinoameričkog ,,manjana“ (sutra) – tekst je napisan i da razumemo zašto je ,,manjana“, (sutra) opravdano za (velikorajsku) Malu Veneciju.

Danko B. Marin

Novinar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Next Post

Preminuo Momir Bulatović

ned jun 30 , 2019
Preminuo Momir Bulatović PODGORICA – Bivši predsednik Crne Gore Miomir Bulatović preminuo je u Kučima u 63. godini. Bulatović je bio predsednik Crne Gore od 1990. do 1998. godine i predsednik […]
Preminuo Momir Bulatović

Klikom na reklamu donirate rad sajta Novinar.rs. Hvala.

Tabloid – N

Novinar.rs

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 15 seconds