Milan Milenković: Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi u ropstvu vidimo napredak

Milan Milenković: Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi u ropstvu vidimo napredak

Bejah danas sa ženom i najmlađim detetom na Rajcu, prevoju između Ljiga i Gornjeg Milanovca.

Milan Milenković: Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi u ropstvu vidimo napredak
Piše: Milan Milenković

Vedar zimski dan, bez i jednog oblaka; sneg priličan, ali se topi, tempertura u debelom plusu. Iznad duboke kotline lete paraglajderi i jedan jastreb, čija se krila jedva pomeraju.

Pijemo kafu u nekom radničkom odmaralištu. Pored nas sede radnici sa decom, u jevtinoj odeći i obući, jedu neke ćufte u paradajz sosu, uobičajena pansionska hrana za one koji utehu traže na Rajcu, nemajući para za Kopaonik i Zlatibor, ili neko mondensko ziimovalište van zemlje. Tužan spoj seoskog i seljačkog turizma.

Neka dečurlija se deru pored poređanih autobusa, valjda neka ekskurzija, koja se grudva i čeka da pokusa neku čorbu, pa da se vraća kući.

Milan Milenković: Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi u ropstvu vidimo napredak

Tu, u tim gudurama, duž Slavkovačke reke, Gukoša, sela Ba, na Babinoj glavi i samom Rajcu, 27. i 28. novembra 1914. godine, vođena je strašna Suvoborska bitka, u koju su, prvi put, ubačeni kaplari, njih 1300.

Milan Milenković: Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi u ropstvu vidimo napredak

Jedna trećina ih nije preživela ovu bitku.

Tu, ispod paraglajdera i jastreba, u kotlini i po planinskim kosama i padinama, pre nešto više od jednog veka, drhtali su, mokri i prozebli, u mraku, srpski momci, koji bi po današnjim merilima još bli deca, sa strašnim, četvrtastim bombama i bajonetima u rukama da, pod okriljem mraka, jurišem povrate položaje koje su preko dana izgubili.

Čekali su da umru i iskrvare na belom snegu.

Sa vrhova bajoneta te uplašene dece, još sija poslednje svetlo slobode koje samo retki Srbi još vide.

Milan Milenković: Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi u ropstvu vidimo napredak
Foto: Milan Milenković

U mraku, koji je pokrio naš narod, bledi i to svetlo. Ropstvo postaje naša druga priroda.

Žeđ za slobodom, koja je krasila pradedove, koja je pokretala onu mladež da se kolje po mraku i snegu, danas je samo pojam bez sadržaja. Niti imamo nagone predaka, niti ih razumemo. Naši stari nisu mogli da budu robovi, mi ne samo da možemo, nego u ropstvu vidimo napredak, dokaz da smo izašli iz balkanskog mraka. Da smo se emancipovali od onih opančara, koji su, na Rajcu, bacali bombe i sa noževima u rukama uskakali u austrijske rovove, da se kolju sa Švabama, Mađarima i braćom Krajišnicima.

Nisam nikakav Srbin: ne čitam idiotije Nikolaja Velimirovića, ne idem u crkvu, ne uvlačim se popovima u dupe, ne onanišem nad Nedićem i Ljotićem, o SPC mislim sve najgore, ali ipak-osećam svetost ovog mesta na kome sam danas bio. Vidim ih, kad zatvorim oči, kako još jednom, mrtvi, ustaju da grudima pobede čelik i postide nas onako i onoliko koliko smo zasužili.

A zaslužili smo kao ni jedno srpsko pokoljenje do sada.

Pratite emisije Milana Milenkovića svakoga dana od 12h na Jutjub kanalu Radio2M ili čitajte Milanov blog

Novinar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Next Post

Valentina Reković: Opozicija je prodala ideju bojkota, nećemo da igramo prljave igre sa onima koji ne drže reč

čet feb 13 , 2020
Valentina Reković: Opozicija je prodala ideju bojkota, nećemo da igramo prljave igre sa onima koji ne drže reč Članica udruženja “1od5 miliona” koje je najavilo izlazak na izbore, Valentina Reković, […]