Irena Živković: “Pišeš nešto? Ne. Svedočim.”

Foto: Privatna arhiva

Došao je do kapije. Stao uz nju i ćutao.

– Lud si. Kisneš! – dobacila sam hladno sa vrata.

– Neka sam lud! Ne mogu više da gledam šta radiš od sebe!

– Ne razumeš. Ništa ne razumeš. Neću te pozvati unutra. Kisni.

Irena Živković: "Pišeš nešto? Ne. Svedočim."
Piše: Irena Živković

– Ti ne razumeš! Upropašćavaš se! Ne ličiš više na sebe! Ne smeješ se! Ne ljubiš se! Ne dišeš više, pobogu!
Istrčala sam bosa. Kiša je lila kao da će ova noć biti poslednja noć. Slivala mi se niz kosu i obraze, ali je bila topla. Nikad toplija.

Stala sam bosa na travu. Raširila ruke.

– Evo me! Dišem!

Došla sam do njega. Obuhvatla mu jako šakama glavu. Toliko jako da mu zacrvenim obraze. Poljubila sam ga. Strasno, kao da će i poljubac biti poslednji. Isto kao i noć.

– Evo me! Ljubim!

Pomilovao me je nežno po mokroj kosi.

– Uništavaš se… Ništa od toga nije stvarno…

– Nije stvarno?! Zar ti ne vidiš svu ovu nesreću?! Zar ti ne vidiš jadne i uboge?! Hodaju ulicama i lažu da su živi!

– Smiri se. Ne viči.

– A, zašto dane vičem?! Čuće me?! Čuće me neki tihi i pristojni ljudi? Upropastiću im nedeljno veče sa porodicom? Ubijaju nas, bre! Umiremo, a vi stavljate prst na usne i šapućete:” Tiše…”

Duše su nam, bre, razapeli! Uništili su sve čega su se dotakli, a sve su dodirivali. Prošli su kroz svoj život nezapaženi, nevidljivi, bezvredni u svakom smislu i sada im je data šansa da konačno iskoče iz gomile. Sve su dodirivali, željni pažnje i moći. Sve nad čim su balavili vireći kroz ključaonice u tuđe živote, ti sitni, mali voajerčići! Oni nam se svete, razumeš? Zato sve uništavaju. Ne dozvoljavaju nam da učimo, ne dozvoljavaju nam da rastemo, ne dozvoljavaju nam da se lečimo! Doveli su sav talog i šljam da stoji nad našim pognutim narodom i da udari bičem svakog ko podigne glavu! Ucenili su, kupili, prodali, obezvredili, obesmislili su sve.

Zar ti ne čuješ te vapaje dece koja veruju da ćemo ih spasiti? Mi smo ih naučili da nam veruju! Mi smo u njihovim očima napravili od sebe heroje! I sada okrećemo glavu? I sada rukama zatvaramo uši? Zar ne čuješ vapaje onih koje smo se obavezali da branimo?!

– Smiri se, molim te.

Zagrlio me je čvrsto. A, ja sam plakala. Jecala. Na toploj kiši.
Bio je u pravu. Nisam mogla da ljubim.
Nisam mogla da dišem.

Obećaj da ćeš me jednom oteti od mene.

Da ćeš me na silu istrgnuti iz svih mojih planova, svih mojih reči kojima redosled biram onako da zvuče ozbiljnije, iz svih mojih trudom zarađenih bora i istim tim trudom izgubljenih vera, iz mojih raskoraka i preskoka preko svih ambisa koje sam sama iskopala, a onda se zaletela da svi vide kojom ću ih lakoćom ismejati.

Da ćeš me na prevaru odvesti tamo gde neću smeti da mislim i gde će samo naša ćutnja da crta krugove po vodi dok se u njoj budemo ogledali, a ne budemo gledali ni sekund u sebe već samo u savršenu nežnost prirode i gde neću želeti da budem ni mudra ni hrabra već samo ničija, ponajmanje svoja.

Jer, ničiji se rađamo i ničiji umiremo, a između kraja i početka ili ako ti je draže početka i kraja glumimo da smo nečiji ili još pogubnije da smo samo svoji.

Obećaj da ćeš me oteti od mene.

Obećaj da ćeš me tako ogoljeno iskrenu i istinitu položiti na travu i poljubiti u kosu dok san me obuzima.

(- Pišeš nešto kao knjigu, m?
– Ne. Svedočim.)

Irena Živković je novinar,  pisac i predsednik Udruženja građana Izbor postoji

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*