(Ne)saradnja i raskol među sindikatima u policiji – cilji i rezultat uplitanja poslodavca

(Ne)saradnja i raskol među sindikatima u policiji – cilji i rezultat uplitanja poslodavca

Da bi smo u potpunosti razumeli stanje stvari na sindikalnoj sceni kod poslodavca MUP, koje je nastalo pre nekoliko meseci od kada je Policijskom sindikatu Srbije, kao jednom od tada dva reprezentativna sindikata oduzeta reprezentativnost, i gde sada u moru brojnih postojećih manjih kvazi-sindikata i nekoliko većih, zapravo imemo samo jedan reprezentativni sindikat, nastojaću da što kristalnije pojasnim određenim primerima.

Piše: Igor Đurđević

Radi se o tzv. Nezavisnom sindikatu policije koga mi, iz PSS-a, posmatramo kao “poslušan sindikat” koga poslodavac koristi kao polugu za dezavuisanje zaposlenih, odnosno za upravljanje i preusmeravanje nezadovoljstva radnika i za vršenje uticaja na eventualno razvijanje menjalačke svesti kod radništva.

Takva uloga poslušnog sindikata usmerena je na delovanje u pravcu tupljenja sindikalnog oružja u smislu udaljavanja od same pomisli ka mogućnošću radikalizacije sindikalnih akcija ili bilo kakvog suprotstavljanja jednostranom donošenju odluka poslodavca – kada je reč o uslovima za rad i pravima zaposlenih.

Međutim, da bih izbegao striktno iznošenje isključivo našeg viđenja, tj. da bih izbegao “nametanje” naših ubeđenja čitaocima teksta, među kojima će svakako biti i veliki deo kolega – zaposlenih u MUP, nastojaću se bazirati na određenim činjenicama iz prošlosti.

Pre svega, imajući u vidu istorijske činjenice koje kazuju da je pre više od sto godina, nastajanjem i razvijanjem radničkih pokreta širom sveta kao svojevrsnog fenomena nastalog na ideji borbe radništva za elementarne uslove rada od Čikaga preko Pariza sve do Moskve, kao odgovor kapitalista bio upravo osmišljanje “poslušnih” sindikalnih centrala – što je 1919.godine u Amsterdamu i prezentovano na osnivačkoj skupštini internacionale žutih sindikata.

Dakle žuti sindikati su u osnovi organizacije radnika koje štite vlasnika kompanije odnosno poslodavca jer im te gazde daju posao i omogućavaju individualne benefite.

To su sindikati osnovani i dobrim delom potpomognuti i finansirani od samih poslodavaca.

Prema tome, u samom korenu tih/takvih organizacija one odbacuju “klasnu borbu” i teže ka proklamovanju “klasne saradnje”, što u principu znači da se (po njima) sa poslodavcima treba isključivo sarađivati. Čak ni žuta boja nije slučajna, ona je odabrana jer se konfrontira crvenoj koja u osnovi asocira na “sindikalnu borbenost”.

Obzirom da žuti sindikati krše radnička prava, bivaju zabranjeni 1935.godine američkim saveznim zakonom. 1949. godine ih prepoznaje kao takve i zabranjuje i međunarodno radničko pravo Konvencijom broj 98 u članu 2 – koja je i kod nas kasnije ratifikovana, a koja u toj odredbi glasi: (1) Organizacije radnika i poslodavca treba da koriste odgovarajuću zaštitu protiv svih dela uplitanja jednih na račun drugih, bilo direktno,bilo preko svojih agenata ili agenata iličlanova, u njihovo formiranje, funkcionisanje i administraciju. (2) U smislu ovog člana u delu mešanja spadaju mere koje idu za tim da izazovu stvaranje organizacije radnika kojima gospodare poslodavac ili organizacije poslodavca ili izdržavanje organizacije radnika finansijski ili drugim sredstvima, sa namerom, da se ove organizacije stave pod kontrolu poslodavca ili organizacije poslodavca.

(Ne)saradnja i raskol među sindikatima u policiji – cilji i rezultat uplitanja poslodavca

Upravo na tako preslikano stanje stvari u policijskom sindikalizmu ukazao je Veljko Mijailović, predsednik Policijskog sindikata Srbije prilikom gostovanja u studiju televizije N1, još pre godinu dana na temu “Sindikati u policiji – nema saradnje, većmeđusobnih optužbi“. 

Ono što je još interesantnije, predsedavajući predsedništva Nezavisnog sindikata policije, faktički nije ni pokušao da tako postavljeno stanje stvari negira, na protiv, on je u svom izlaganju – takođe prilikom gostovanja na televiziji N1 pre godinu dana – potvrdio da je taj sindikat isključivo baziran na “saradnji” sa poslodavcem.

O daljem spletu događaja koji je doveo do “otimanja” reprezentativnosti PSS-u, kao jedinom radničkom sindikatu u policiji, te koji je uzrokovao da danas radništvo u policiji nema reprezentativni glas kod poslodavca, izuzev naravno sada (kako oni to vole da istaknu) jedinog reprezentativnog NSP za koga smo utvrdili da je čvrsto “na strani poslodavca” – biće reči sa moje strane naknadno.

Sada bih iskoristio priliku i čestitao NSP-u rođendan sa željom da u svoje redove učlane što veći broj rukovodilaca i visokih funkcionera MUP-a, kako bi što jasnije i što prepoznatljivije napravili razliku i granicu između NAS i NjIH…

Koliko vidim po objavama na njihovom sajtu poslednjih dana – te aktivnosti im baš idu od ruke, a svakako znajući njihove sklonosti fotografije sa rođendanske proslave i sa viđenijim zvanicama iz vrha MUP biće naknadno istaknute…

U to ime – Živeli!

Igor Đurđević

Autor teksta, sadašnji aktivista Policijskog sindikata Srbije (PSS) Igor Đurđević, osnivač je i vođa Policijkog sindikalnog pokreta (PSP) – manje sindikalne organizacije u Ministarstvu unutrašnjih poslova koja je početkom 2019-e godine u celosti pristupila u PSS.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*