Zorica Malić: Tražim te, rođeni brate!

Iako sam jedinica, odrasla sam sa braćom od rođene tetke. Volim ih puno, uvek sam posebno bila vezana za braću. Kao da sam nesto predosećala da se dešavalo i da se dešava oko mene…

Sećam se, bio je 6. april 2015. godine, bila sam u Parizu kod brata od tetke. Mama me je nazvala i rekla da ima nešto da mi saopšti jako važno. Bila sam uplašena da se nešto nije dogodilo, ali nije…

Rekla mi je: “Zorice, odrasla si devojka, sad mogu da ti kažem nesto važno. Ti imas rođenog brata koji je od tebe stariji dve godine. Sanjala sam ga noćas. Vreme je da krenemo da ga tražimo. Rodila sam ga živog ali su mi rekli da je umro. Nisam im poverovala tad, ni sad im ne verujem. Hteli su ludom da me naprave”.

Moja osećanja u tom trenutku bila su pomešana… i srećna i tužna, plačem i smejem se.

Poželela sam da budem u Srbiji tog trena, da budem uz mamu da joj dokažem da nije sama. Možda ja jesam mlađa sestra al’ imam veliku želju da pronađem mog starijeg brata i mojoj mami da ispunim najveću želju.

Imala sam samo jedno pitanje za mamu a to je zašto mi ranije nije rekla da imam negde rođenog brata? Odogovorila mi je da se plašila moje reakcije. Inače, moji su se razveli par meseci nakon što je mama mene rodila i odrasla sam sa majkom.

Odmah tog dana krenula sam da tražim po internetu nešto o nestalim bebama. Nisam znala da se tako nešto dešavalo u našoj zemlji. Gledala sam par emisija i shvatila da su sve te priče slične jedna drugoj. Prolazili su dani i noći, ja u Parizu daleko od mame, daleko od te Sremske Mitrovice, tog grada u kojem je moj brat nestao… Nailazim na jednu emisiju i na jednu divnu ženu, Anu Pejić. Pozvala sam je i ispricala joj našu priču. Stpljivo je saslušala, uputila me na prava mesta i dala mi sve papire koji su mi bili potrebni da mogu da započnem potragu za bratom.

U junu stižem u Srbiju, mama mi je detaljno ispričala šta joj se dogodilo te 1993. godine.

Majka se porodila 19.12.1993. oko 23:00h. Čula je i videla ŽIVO MUŠKO DETE.

Uspavana je nakon porođaja. U međuvremenu dat joj je neki papir koji je jedva potpisala i zaspala. Nikad nismo uspeli da nađemo taj papir u bolničkoj dokumentaciji. Ćute, kriju… Sutradan, kad se probudila, pozvao je doktor u kancelariju, saopštio joj je da je beba umrla. Po njegovim rečima bebi se obmotala pupčana vrpca oko vrata i tako se beba udavila. Mama ga je odmah pitala otkud to kad je videla živu mušku bebu i čula plač. Nije znao šta da odgovori. Pitala ga je i za papir koji je potpisala nakon porođaja. Ni na to pitanje nije imao odgovor.

Otpuštena je iz bolnice 24.12.1993. bez deteta, dobila je samo otpusnu listu na kojoj je pisalo da je beba umrla nakon porođaja i da se bebi obmotala pupčana vrpca oko vrata. To je potpisao isti doktor koji je mojoj majci saopštio vest da je beba umrla. Zvala je bolnicu 10 dana nakon izlaska ali su joj pretili policijom. Inače, mama je poslata iz Inđije 14 dana pre porođaja u Sremsku Mitrovicu. Na ginekologiji u Inđiji nema maminog kartona… sakriven!

U julu 2015. kreće naša prava borba, koja i dan danas traje. Zajedno sa Anom.

Zorica Malić: Tražim te, rođeni brate!
Zorica Malić, Foto: Privatna arhiva

Počele smo najpre od matičara i tamo doživele šok!

Naše sumnje da je živ se potvrđuju. U matičnu knjigu rođenih moj brat je upisan kao MRTVOROĐENA beba! Kako mrtvorođena kad je mama čula plač, videla bebu? Upisano je da je rođen 20.12.1993. u 00:30! Jos jedan dokaz! Mama se porodila na Nikoljdan. Moj brat je upisan 7 dana nakon rođenja, tačnije 27.12.1993. a mrtvorođene bebe se upisuju 24 sata nakon rođenja.

Šokirani, sa tim papirima odlazimo u bolnicu gde od njih tražimo ostale papire i dobijamo odgovor da će nam za 15 dana dostaviti sve na kućnu adresu jer smo udaljeni preko 100km od Sremske Mitrovice.

Nakon bolnice odlazimo u Arhiv Srema gde nam je radnica na šalteru rekla da oni ne poseduju dokumentaciju iz bolnice za 1993.godinu, da je sva dokumentacija u bolnici. I to nam je odmah bilo sumnjivo…

Odlazimo u Rumu kod Ane. Ana je vrlo upućena u aferu sa nestalim bebama. Kada je pogledala papire i čula našu pricu, shvatila je sve. Dokazi govore sami za sebe. Nesebično je sa nama podelila njeno iskustvo, pošto je i njoj oteto dete po rođenju, a takođe nam je ulila još veću nadu da ne odustajemo od borbe, koja nije nimalo laka.

Kako su pristizali papiri iz bolnice, arhiva, moja mama je to sve teže psihički podnosila. Preuzela sam sve na sebe. Ništa nisam radila bez njenog znanja ali sam je poštedela maksimalno svega. Ana nam je pomagala u svemu.

Papiri iz bolnice nejasni… Majka ubačena u protokole knjiga između datuma 16.12.1993. i 18.12.1993. Na maminom porođaju bila su prisutna dva doktora i jedna babica. Ti doktori i danas rade u bolnici dr Slavko Arbanas i dr Srđan Sedlar, babica Branka Nikolov. Pisala sam im, tražila pomoć… Nikad odogovor dobila nisam. Mi nemamo dokaz da su oni umešani u otmicu mog rođenog brata ali ljudski bi bilo da su mi bar na pisma odogovorili.

Beba poslata na sahranjivanje nije sahranjena. ON JE ZIV. Tad je mama dobila potvrdu da je za sve bila upravu, da su je beli mantili prevarili… njeno srce joj je uvek govorilo da ima negde ŽIVOG sina koji je trebao da se zove Milan.

U našoj borbi nailazila sam na razne tragove, čak sam sumnjala u jednog mladića da mi je brat. Puna optimizma, išla sam da radim DNK. Imale smo nadu da smo pronašli deo nas koji nam nedostaje ali bilo je uzalud… DNK je bio negativan. Nismo odustale.

Prolazili su sati, dani, godine, a nada u nama je sve veća. Samo želimo da dođemo do našeg Milana.
Nadu ne gubimo.
Zajedno sa Anom smo sve jači.
Osnovali smo Udruženje roditelja nestalih beba Vojvodine sa jos 18 članova. Možda jesam najmlađa ali sam predsednik i uvek sam tu da pomognem bilo kome.

Kao udruženje išli smo na razne sastanke, slušali razna obećanja ali bez konkretne pomoci i bez bilo kakvog rešenja. Saslušaju nas, daju nam nadu ali ne žele da pomognu. Kriju lopove i dan danas. Oni ne znaju kako je nama, kako je živeti sa tim saznanjem da imaš negde nekog svog rođenog.

Održavani su razni protesti. Gde god se pojavim svi me pitaju otkud ti tako mlada, kog tražiš… Kada me pitaju bojiš li se da se i tebi tako nešto ne dogodi, odgovorim im “NEMAM JA STRAHOVA, JA SAMO MOG BRATA TRAZIM i nema odustajanja dok moja mama ne zagrli svog sina a ja svog rođenog brata!”

Država nece da nam pomogne! Javni tužilac iz Prvog osnovnog javnog tužilaštva Lidija F. mi je čak rekla “Šta sad ja treba da ti tražim brata, on je možda negde u Americi, na Novom Zelandu…”

Zorica Malić: Tražim te, rođeni brate!
Zorica Malić: Tražim te, rođeni brate!
Zorica Malić, Foto: Privatna arhiva

Osećam da je moj brat negde blizu nas, možda sam ga nekad negde i videla ali jednostvano su nam se putevi opet razišli. Imam nadu veliku i veru u Boga da ću uskoro pronaći svog brata, da ću ga videti i zagrliti jako, odvesti kod naše majke…

Kada se to dogodi, tog dana biću najsrećnija osoba na svetu.

Naravno da ni tad necu napustiti Udruženje i borbu za pravdu koja se tek sad zahuktava. Ima puno slučajeva, treba svima pomoći.

Majka i ja smo same u ovoj priči, nadu veliku imamo da ćemo jednog dana mog brata a njenog sina pronaći i zagrliti. On je živ, živi neki drugi život… nasa srca nam to govore!

Verovatno se pitate šta se dešava sa ocem, maminim bivšim muzem…

Ja sa njim nisam u kontaktu, ali kad smo krenuli u borbu otišla sam kod njega kuci i rekla mu za sve. Davao mi je nadu da će nam pomoći, da želi da bude upućen u sve što se dešava… Prvi put u životu verovala sam tom čoveku, mom ocu. O svemu sam ga obaveštavala, ali kad god bi mu rekla da ode u Sremsku Mitrovicu (jer je njemu bliže) on je nalazio izgovore da nema para, da ne može… Kada mi je priznao da želi te ljude koji su kupili mog brata da tuži da bi dobio novac kao naknadu za otetog sina, shvatila sam da sam pogrešila što sam mu bilo šta govorila.
Ponovo sam prekinula svaki kontakt sa njim.

Mi nikada nećemo saznati da li su ti ljudi kod kojih je sada moj brat znali da je on ukraden od naše majke ili su im doktori rekli neku drugu priču. Treba da budemo zahvalni tim ljudima što verovatno negde ima lep život, iako je lažan…

Kao što znate, naš slučaj nije jedini i zato je Udruženje i borba da se pronađe kako moj brat, tako i sve duge nestale bebe, za mene životni izbor. Borba za pravdu se neće završiti. Strpljivo čekamo i hrabro koračamo napred.

Brate moj, ako ovo čitas, javi nam se.

Voli te puno majka koja te je rodila i tvoja rođena sestra.

Zorica Malić

 

Novinar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Next Post

Matijević, Zlatiborac, Karneks i Big Bul krše sanitarno-higijenske normative. Zabranjen izvoz u Rusiju!

pet maj 31 , 2019
Matijević, Zlatiborac, Karneks i Big Bul krše sanitarno-higijenske normative. Zabranjen izvoz u Rusiju! Ruske vlasti donele su odluku da privremeno obustave uvoz mesa i mesnih prerađevina prozvedenih u kompanijama Matijević, […]

Tabloid – N

Novinar.rs

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 15 seconds