Ja sam konceptualista, okružena sebi sličnima gledačima u magarce i niko nas ne plaća za to

Još malo o Marini Abramović, pa nećemo više.

Kaže, pravila je performans, u kojem je uzela lekove za epilepsiju i šizofreniju i ostavila slobodno publici da gleda kako telo reaguje, grči se, opušta, potpuno nekontrolisano.

Sele moja, meni su dali takve lekove, ceo komšiluk se čudom čudi, a ni okolna sela nisu ravnodušna.

Što se gledanja u magarce tiče, tu sam nenadjebiva, samo što se kod mene još nije našao tako strpljiv ili toliko drogiran magarac koji bi izdržao da tako dugo gleda u mene.

Treći performans, “oslobodi glas”, to svakodnevno praktikujem, začinjeno najsočnijim srpski psovkama, publika reaguje odlično.

Ja sam čisti konceptualista. U stanju sam satima da sedim sa obuvenom jednom čarapom. Nad praznom šoljom od kafe. Na wc šolji. Ispred veš mašine.

Ti performansi koji za cilj imaju da pokažu koliko je izdržljivo ljudsko telo, recimo na toplotu, tu te šijem u startu, ne vredi ni da mi izlaziš na crtu. Jednom ušla u vatru i onesvestila se, ja svake godine zapalim dimnjak i ništa.

Ja sam konceptualista. Onako klot, sa sela. Znam i srpski.

Ja sam konceptualista, okružena sebi sličnima gledačima u magarce i praznine, vrištačima, trgačima kose i onima koji iz dana u dan okušavaju do koje granice njihova tela, srca i duše mogu da izdrže.

Niko nas ne plaća za to. Naprotiv.

Uzimaju nam ono jedino što imamo. Živote.