Prvosrbijanac je vernik koji bi drugosrbijance pomlatio kao vaške i drugosrbijanac apostol tolerancije, koji bi prvosrbijance pobio kao pse

2

Prvosrbijanac je vernik koji bi drugosrbijance pomlatio kao vaške i drugosrbijanac apostol tolerancije, koji bi prvosrbijance pobio kao pse

Milan Milenković: Sine nobillity

Ilustracija, Printscreen, Agencije

Kaže Miloš Ilić, naš sociolog kulture, da je imitacija suština snobizma. Snob uvek imitira nekoga, on nema sopstveni sadržaji, stoga, nikad nema dubinu. Suštinski, dakle, jednodimenzionalan, ne dozvoljava da mu konkurentna misao uđe u glavu, jer njegova slika sveta počiva na „svetoj jednostavnosti“.

Piše: Milan Milenković

Pojam „snob“ je nastao u Engleskoj, u vreme dok su pasoši u sebi sadržali i podatak da li je neko plemenitog porekla, ili ne. U koliko je u pitanju bio plemić, u pasošu je bilo upisano „nob.“, od nobillity, što će reći: „plemenit“, a ako je neko poticao iz nižeg staleža, u pasošu bi pisalo: „s. nob“, što je skraćenica od sine nobillity, odnosno: bez plemstva.

Svaki snob, i u naše vreme, jeste, dakle, skorojević, neplemenitaš, koji imitira životne navike plemstva, ali onako kako ih Mali Perica zamišlja, jer nema neposredan uvid u način života viših slojeva. Tu mu sliku stvaraju, u izopačenom vidu, mediji, literatura i naglo obogaćeni malograđani.

Druga, možda i važnija osobina snoba je težnja ka ekskluzivitetu. Snob ima lažni, ali veoma snažan osećaj da je avangardan, da je elitan i da je, samim tim, pozvan da on drugima daje zadatke, a da sam nije ničim vezan. Snob je i postao da bi se izdvojio iz smrdljive gomile. Za nesreću, tu počinje problem: izdvojio se, nadgornjio se, ali su se sa njim izdvojile i hiljade njegove braće malograđana i skorojevića. Da bi se potvrdio status avangarde i elite, valja se popeti još jednu stepenicu, nadgornjiti se onima sa kojima si, koliko juče, u istu tikvu duvao. Na svoj užas, primetiš da oni opet gamižu prema tebi, da te dostignu. Ono, što si mislio da su tvoja nedostižna znanja, sada poseduju i drugi i – opet novi i novi beg, opet zatvaranje u sve ekskluzivnije krugove, dok se čitava postavka ne dovede do apsurda.

Prvosrbijanac je vernik koji bi drugosrbijance pomlatio kao vaške i drugosrbijanac apostol tolerancije, koji bi prvosrbijance pobio kao pse

Prvosrbijanac je vernik koji bi drugosrbijance pomlatio kao vaške i drugosrbijanac apostol tolerancije, koji bi prvosrbijance pobio kao pse

Da malo uprostim priču i da je potkrepim primerom: devedesetih se pojavljuju snobići koji su zainteresovani za nacionalizam i pravoslavlje, u širokom spektru, od ljotićevaca, preko ravnogoraca i nedićevaca, do apstraktnih vernika i akademskih tupadžija, koji su leporeki, ali čija je krv slaba, te iz kabineta i ne izlaze.

U početku – idila. Jedni druge oslovljavaju sa „gospodine“, „gospođo“, „gospođice“ i prepoznaju jedni druge kao elitu i avangardu. Jedna uža grupa, koja ima potrebu da se izdvoji, da bude bolja od probuđenih Soraba i pravoslavaca, počinje da buba napamet svetootačke spise, a druga otkriva „žrtvu“ Milana Nedića. Sad su oni malo bolji, malo su iznad onih što ponavljaju dosadne i zamorne građanske fraze.

Đavo, međutim, ne spava. Sad svi čitaju svetootačke spise, apologije Nedića i umovanja Ljotića: mora se uraditi nešo više, e da bi se odvojili od gomile koja trči za vama i ne da vam da budete ekskluzivni autoritet u verskim i nacionalnim pitanjima.

Pojavljuju se prvi „pravoslavni publicisti“, „nacionalni radnici“ i gnjavatori svih vrsta koji, šta god lupetali, to ima uvik isti zvuk: ja sam bolji Srbin i pravoslavac od vas. Vucibatine se već usuđuju da definišu šta je srpstvo, šta je svetosavlje, šta je pravoslavlje. Blama nemaju. Iz fioke vade tešku artiljeriju: Nikolaja Velimirovića, šampiona praznoslovlja i literarnog brata Mir-Jam.

Trka se zahuktava, jer, taman neko utekne na višu poziciju, taman je počeo da bude autoritet za srpsko pitanje, već se pojavljuje veća bitanga, koja ga ispravlja: kaže se srBsko pitanje! I sad taj, koji ga ispravlja, isprednjači napred, pa onaj prvi mora da izmisli jači pojam, te se seti sorabskog pitanja, drevnog kalendara i trka tako počinje da gubi smisao. To više niko ne može da prati.

Kod drugosrbijanaca trka ka vrhovima snobizma izgleda nešto drugačije. Do njihove, sve uže i uže avangarde, stiže se potkazivanjem i uveličavanjem svakog srpskog zločina, stalnom pričom o srpskom primitivizmu, a u poslednje vreme, poželjno je režati na muškarce, kao izvor potencijalnog nasilja. U pogledu životnih navika, drugosrbijanci su karikatura: prebrojavaju jedni drugima robne marke, sedenje u određenim kafićima se smatra oznakom društvene uspešnosti, a naročito je, u njihovoj optici, važno letovanje, o kome pričaju do sledećeg. U prvo vreme su se, posle „5. oktobra“, oblačili kod Zare i imati na sebi neki odevni komad iz nje je bila stvar prestiža. Vremenom su, bistrji među njima, shvatili da je Zara analogna Robnim kućama Beograd, odnosno da nije nikakva posebna robna marka, pa su počeli da njuškaju za nečim čime bi mogli gromoglasnije da se hvale. Prvi su zaposeli Zakintos i ostala narodna odmarališta u Grčkoj, ali su, vremenom, oni koji su hteli da se popnu iznad ostalih, počeli da zalaze na gotovo pusta grčka ostrva, da bi onda turpijali mozak onima koji su i dalje na Zakintosu. Zatim sve dalje i dalje, na sve egzotičnije destinacije. Dok ovo pišem, verujem da je već i Tajland postao demode za njih. Sam vrh drugosrbijanštine je srž licemerja: kako zinu da kažu „dobar dan“, iz usta izleti „demokratija!“, no uvereni su da samo oni treba da glasaju, a ne beslovesna masa. Sami sebi kontradiktorni, opterećeni obožavanjem zapadnjačkog načina života, oni su sebe okupirali sami, pre nego što je okupator uopšte stigao.

U suštini, ispod prividnog sukoba između prvosrbijanaca i drugosrbijanaca, koji se u oku i uhu posmatrača doživljava kao vrednosi sukob, baš tog vrednosnog sukoba nema: i jedni, i drugi su manekeni onoga što propovedaju, autošovinisti (jedni navijaju za američku, drugi za rusku okupaciju) i savršeni malograđani, koji vode, unutar svojih krugova, borbu za uspinjanje na društvenoj lestvici. Prvosrbijanac je vernik, iskreni (kod njih je izraz „iskreni“ neobično važan) pravoslavac, koji mrava ne bi zgazio, ali bi sve drugosrbijance pomlatio kao vaške. Drugosrbijanci su, po modelu okupatora, apostoli tolerancije i ljudskih prava, ali bi prvosrbijance pobili kao pse.

Sve u svemu, i jedni, i drugi su glumci, imitatatori i malograđani, samo su odabrali svoj fah.

Foto: Predsedništvo Srbije

San svakog prvosrbijanca je da postane drugosrbijanac, samo što ovi konvertite teško prihvataju, što se vidi i po odnosu prema Vučiću: sve je, od 2012. do danas postao, samo u drugosrbijanske redove nije primljen, uprkos načinu oblačenja, ukusu za skupa vina i korišćenju stranih jezika u govoru. Drugosrbijanac se rađa, ne postaje se.

Unutar nacionalista i pravoslavaca, kako besramno sami sebe zovu, vlada stalna borba ne sa drugosrbijancima, što prividno izgleda logično, već borba za nadsrbljivanje. Stara srpska narodna igra „čiji je veći“, ovde dobija svoj izopačeni vid: ko je bolji Srbin? Merila, u suštini, nema, tako da je sve proizvoljno i sve je u utiscima.

Glavna ekipa, najveći snobovi i malograđani unutar nacionalističkog i pseudopravoslavnog korpusa, postavlja zadatke onima ispod sebe. Pošto građani, što naši nacionalisti i neopravsolavci u suštini jesu, ne mogu da se usavrše, ne mogu nekom posebnom vrlinom ili podvigom da se popnu na višu lestvicu, oni pribegavaju čobanskim trikovima: unižavaju druge, te onda izgledaju bolje od njih. Oni postavljaju kriterijume ko je Srbin, a ko ne; ko je pravsolavac, a ko mora na doobuku, uz klečanje na kukuruzu i čitanje sabranih dela Nikolaja Velimirovića. Srbin je, ne tako davno, bio naziv za one koji se rode kao Srbi i govore srpskim jezikom. Pojavom prvosrbijanaca, stvar se iskomlikovala. Sada je neophodno, da biste i dalje bili Srbin, da pišete ćirilicu, da idete u crkvu dva-tri puta nedeljno, da imate simpatije za Dražu, Mitu i Milančeta Nedića, da ultimativno budete antikomunista, jer iskreni Srbin mora da prezire latinicu, komunjare i ateiste. Ko je i kad doneo ta pravila, niko ne zna. Vucibatine sertifikuju srpstvo.

Viši slojevi nacional-pravoslavaca su otišli još dalje: mora se režati na Vuka Karadžića, koji je „upropastio srBski jezik“, pa sad, eto, moramo da govorimo jezikom prostog sveta, umesto slavjanoserbskim.

Najviši vrhovi prvosrbijanštine su rezervisani za sasvim drugosrbijanske duhove, kojih nema mnogo, ali su savršeno građanizovani i podmukli. Dok pristalice grupisane ispod sebe huškaju na mržnju i netrpeljivost, sami glumataju toleranciju u hrišćansko milosrđe. Oni više i ne misle, oni daju mišljenje o stvarima i pojavama. Oni, istini za volju, nisu podmitljivi kao većina iskrenih Srba i vernika, koji bi za poslaničku platu pevali američku himnu na Terazijama, oni su spremni da daju dupe samo za ono što garantuje dugu i sigurnu egzistenciju. Oni ne kritikuju ljude, nego pojave; nikada crkvu, kao instituciju, već dešavanja u njoj; oni su ovladali morbidnom dijalektikom, u kojoj više nema ni čvrstih pojmova, niti sadržaja, sveć samo tumačenja, sasvim u duhu postmoderne. Oni su najveći ljigavci u prvosrbijanskom korpusu.

U političkim stvarima, ovi najsrbi su savršeni defetisti: čekaju Putina i Boga da reše srpsko pitanje. Bez i malo vere u moć sopstvenog naroda, zastupaju iste autošovnističke stavove, kao i kolege drugosrbijanci. Za sve smo krivi sami, samo što smo za drugosrbijance krivi zato što smo prosti, primitivni i malo smrduckamo, a za prvosrbijance zato što nismo dostojni ruske pomoći (pomogli bi oni, ali mi nismo zaslužili), nismo dovoljno verni i pišemo latinicom.

Dva načina razmišljanja sa istim krajnjim rezultatom: zapišavanjem sopstvenog naroda.

Ni kod ovih, ni kod onih razlog za autošovinizam, međutim, nije u samom narodu, već u mentalnom sklopu protagonista: da bi oni bili veći i bolji, narod mora biti manji i gori. Ovde je u pitanju snobovsko takmičenje, a ne stvarni svet. Ko ove kreature shvati ozbiljno, može da izvuče veoma dalekosežne i netačne zaključke.

Izvor: Radio 2M

Novinar

2 thoughts on “Prvosrbijanac je vernik koji bi drugosrbijance pomlatio kao vaške i drugosrbijanac apostol tolerancije, koji bi prvosrbijance pobio kao pse

  1. ,,ЗАПИШАВАЊЕ СОПСТВЕНОГ НАРОДА“ – ДА али и психопатизација која је довела да ме (и не само мене) та два табора нон-стоп забрањују због ироније у фејсбукингу и од 7-30 дана стављају у ,,фејс затвор“ 🙂 Наравно и компанија Фејсбук се искварила & интезивно пропада али и треба, нарочито овде где поменута два табора њом аподиктично господаре: добар текст 🙂

  2. Аутор је ту и тамо нешто погодио али углавном је омашио. Видно неразумевање појединих ствари.

    П.С.

    Вучић је друосрбијанац

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Next Post

Letnji festival u Mostaru dovodi Hladno pivo i Partibrejkerse

ned jun 2 , 2019
Letnji festival u Mostaru dovodi Hladno pivo i Partibrejkerse Letnji muzički festival “Mostar Summer Fest”, biće održan od 27. do 29. juna u tom gradu u Bosni i Hercegovini, a […]
Letnji festival u Mostaru dovodi Hladno pivo i Partibrejkerse

Klikom na reklamu donirate rad sajta Novinar.rs. Hvala.

Tabloid – N

Novinar.rs

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 15 seconds