Irena Živković: Prodali su moj grad. Prodali su sve što se gradilo srcem, a ponekad i krvlju

Irena Živković: Prodali su moj grad. Prodali su sve što se gradilo srcem, a ponekad i krvlju
Foto: Privatna arhiva

Irena Živković: Prodali su moj grad. Prodali su sve što se gradilo srcem, a ponekad i krvlju

Moj grad je mali, rudarski gradić. A, rudarski gradići ne nastaju na rekama, onim redosledom od sela preko varoši. Ne. Rudarski gradići niknu odjednom. Iz brda. Iz zemlje. I ljudi sa svih strana potrče tamo gde se stavi ono X na zemlji.

Piše: Irena Živković

Moj rudarski gradić je nastao iz jednog Crvenog brda. I dotrčali su ljudi. Moji dedovi i pradedovi. A, onda se tu upoznali sa mojim bakama i prabakama. I izrodili decu.
A, gradić je porastao skoro pa preko noći.
Pronašli su bogatstvo u zemlji.
I naselili se oko oznake X.

Svi moji rođaci radili su na istom mestu.
Od podzemnog bogatstva se pravilo štošta.
I gradić je rastao.
I rastao.
Brzo i lako.
I lepo.
Bio je to najlepši gradić na celom svetu.
Zato što je to bio moj dom.

Irena Živković: Prodali su moj grad. Prodali su sve što se gradilo srcem, a ponekad i krvlju

Ipak… deda je poginuo u rudniku, a tata tamo ostavio zdravlje, pa sada dahće kao parna lokomotiva nakon samo pet, šest stepenika.
I ujak. I tetka. I mama.
Svi su oni gradili gradić.
Neko rukama, neko umom, većina zdravljem, a poneki i životom.
Rudarsko dete u rudarskom gradiću.
Svesna da to ima dve vrlo, vrlo različite strane.
Ali, zaljubljena zauvek. U dom.

A, onda su ovih dana prodali sve što se gradilo srcem, a ponekad i krvlju.
Prodali su neki ljudi nekim drugim ljudima.
Za neke novce.

One priče o tome kako deda dolazi sa posla, a sva deca ćute i puštaju ga da jede i odmori jer on je rudar. A, rudari kolegama sa kojima menjaju smenu kažu na kapiji rudnika “Srećno”. Ne kažu ni Dobar dan ni Doviđenja. Samo Srećno kažu.

One priče o tome kako je baba ostala sama sa troje rudarske dece koja su tek u školu pošla, a više nisu imala za čiji mir da ćute jer deda se tog dana nije vratio da jede i da odmori.

One priče o tome kako se svo troje dece iškolovalo i zaposlilo u tom istom gradu, da gradi isti san.
Prodali su. Neki ljudi nekim drugim ljudima. Za neke novce.

Plamene zore, radničku sirenu, jezero, šume, radničke stanove, sve te zgrade od radničkih plata napravljene… i bogatstvo. Bogatstvo unutar zemlje na kojoj moja deca rastu, a više nije njihova.

Prodali su. Neki ljudi nekim drugim ljudima. Za neke novce.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*